Znate kako obično donosite pogrešne zaključke na osnovu sopstvenih predubeđenja, bilo dobrih, bilo loših? Ponekad su i bezazlena, na primer, ako vidimo bebu u plavom zaključićemo da je dečak. Kaže meni jutros moj muž, inače veliki poštovalac Japana i njegove kutlure, a posebno nesrećnog Sendaija, pogođenog zemljotresom i cunamijem, koji je imao sreću i da poseti, kako je gradska Vlada smislila super akciju za pomoć Japanu. Naime, danas će deliti sadnice trešnjinog drveta, a za uzvrat se očekuje da se sadnice „otkupe“ dobrovoljnim prilozima građana. Nažalost, moj dragi je pogrešno shvatio smisao akcije, koja, zapravo, nije uopšte imala za cilj prikupljanje dobrovoljnih priloga, već samo podelu 1001 sadnice Beograđanima. Neka „Slađa“ je na prigodnoj priredbi pročitala kako je smisao akcije da se svako ko je dobio sadnicu svakog proleća, kad trešnja procveta, seti Japana i zemljotresa (bilo je ok dok je čitala, kad je trebalo da izgovori jednu jedinu rečenicu bez gledanja u papir, „Slađa“ se zbunila, otuda nadimak).
Izvinite, možda sam glupa, ali, ne razumem kako će trešnje zasađene po beogradskom ataru da pomognu Japanu. To bi bilo isto kao da je Vlada Japana, umesto da donira sredstva za renoviranje porodilišta „Dragiša Mišović“, podelila japanskim trudnicama 1001 trudničku spavaćicu, pa kad budu spavale u njima, neka se sete da žene u Srbiji nemaju pristojno porodilište. Ili, umesto donacije u vidu žutih autobusa, da su građanima Tokija podelili bicikle, da bi mislili na nas koji se gužvamo u GSP-u dok voze…
No, na stranu besmisao cele akcije. Ono što je mnogo strašnije, i što je ovu (ne baš sjajnu, ali ipak simboličnu) ideju bacilo u mračnu senku, jeste tzv. „Česnica Sindrom“. To pojava da se prilikom javnog lomljenja česnice, o prazniku koji bi trebalo da simbolizuje Mir i rođenje Hristovo, Beograđani divljački otimaju i tuku kako bi zagrabili više ‘leba i eventualno pronašli novčić. Epilog današnje akcije: Tri žene su povređene, od kojih jedna teže prilikom podele sadnica japanske trešnje na skupu podrške na Trgu republike „Beograd za Japan“.A sve je moglo da se organizuje kao jedna divna humanitarna akcija, o kakvoj je moj već pomenuti muž pomislio da se radi.
Ili je 1001 sadnica mogla da se posadi, na primer, na Adi, ili na Avali, ili gde god da čitaocu padne na pamet, i da one impresivno cvetaju svakog proleća i da zaista podsećaju na Japan, štaviše, da postanu turistička atrakcija, kakve su trešnje ispred Bele kuće u Vašingtonu. Ionako Beograd oskudeva sa turistički atraktivnim destinacijama.
Nažalost, akcija koja je trebalo da simbolizuje dobru volju, još jednom je pokazala kakvi smo divljaci.
Mene je sramota umesto onih koji su se otimali, i nadam se da narod Japana, zauzet svojom aktuelnom mukom, neće stići da o ovome gleda i čita u vestima. 😦
MILICA ČALIJA blog 
sve potpisujem.
Za početak da te pozdravim pošto do sada nisam posećivala tvoj blog a zašto …
Elem, sad sam naletela tek na link.
Još jednom smo pokazali svoju sebičnost i sramotu. Kada su na tv-u pričali o predstojećem događaju nisam mnogo pažnje pridavala tome jer jedino što sam skapirala je da će se sve, šta god bilo u pitanju, odigrati u Beogradu, a kako živim u Boru vest nije baš privukla moju pažnju. Sadapročitah kod tebe šta je zapravo bio cilj akcije, ako ga uopšte i ima!? Još jedna naša bruka u nizu gluposti. Iskreno od onog malog dela koji sam načula i ja sam ukapirala da će se sadnice kupovati, čak da će možda većina biti namenjena velikim firmama tipa „kupiti po što većoj ceni i na simboličan način dobiti i zasaditi trešnju“ a sav prilog, naravno , proslediti narodu Japana.
E baš smo napravili akciju i pomogli im, nema šta!
Ako u Srbiji, jedan Dulic („u svom okruzeeenju“), moze da prebaci pare (500 hiljada evra) iz budzeta na racune privatnih firmi zarad oglasavanja (ostale stavke se mogu pogledati na nadzor.org.rs) akcije „ciscenja Srbije“ sta je onda tih 1000 sadnica… Da je svakom prostom radniku dao po 20 evra dnevnice,
… lako se izracuna kol’ko bi ruku bilo ukljuceno da zaista ocisti a ne da se slikaju ‘vatajuci papirice po parkovima u gumenim rukavicama i obuceni u prsluke kol’ko se secam.
Ne znam šta je besmislenije, divljaštvo mase koja je u stanju da se pobije zbog jednog besplatnog drvca, ili sama inicijativa koju je neko osmislio, neko odobrio i sproveo neko ko funkcioniše na nivou grada. Ne znam šta me više plaši…
Čini mi se, ipak, ovo drugo. 😦
Ono što ja ne shvatam – gde taj narod misli da posadi sadnice? Ja živim na selu, imam svoj voćnjak na koji sam ponosan, znači imam parče zemlje gde mogu da zasadim drvo koje hoću, ali to uzimanje sadnica uz parolu „džabe je, pa što da ne“ mi uopšte ne ide u glavu, a kao šlag na tu tortu je tuča oko samih sadnica…
Pa evo ja sam jutros video jednu ispred moje zgrade u jerkovicu, zasadjena na pola metra od parkinga, na kosini…
Iskreno, sumnjam da ce tu da pozivi dugo…
Nazalost, kao neko ko pokusava da svoju zemlju i svoj narod predstavi u najlepsem mogucem svetlu, suvise cesto me je sramota istog… Mislim da je to sasvim dovoljno…
Naravno da celokupna blamaža pada na dušu organizatora. Uvek kada se nešto deli besplatno mogu se očekivati ljudi koji će se oko toga pobiti. To je jasno svima, osim onim ljudima odvojenim od realnosti. Oni su sinoć zaspali presrećni što su svi tekstovi pročitani bez da se neko zbunio.
Sto rece moja draga @Zumua SVE POTPISUJEM!
Било како било, ми све добро умемо да уништимо а лоше ретко да поправимо. Заиста је сувишно било шта причати о оваквим акцијама. Искрено, мени мало смета оволика пажња према тој страхоти која је задесила Јапан. Сваки дан те ово о Јапану те оно. Ако неко хоће да помогне истински он се неће показивати „на сав глас“ јер то ради што жели да помогне а не да добије јефтине политичке поене… гаде ми се ти људи. А и све ово ми се почиње гадити… жао ми је људи али сви о томе причају, па на фејсу сви стављају заставе Јапана као слике… не памтим да је толико наших људи ставило слике Краљева кад је земљотрес погодио тај град… ПОМОЗИТЕ КОНКРЕТНО А НЕ ПРИЧОМ!!!
Mislim da je akcija na nivou koncepta bila lepo zamisljena. Ipak, ne u skladu sa srpskim mentalitetom, samim tim i neuspesna. Naravoucenije: Srbima nista za dzabe. Narocito ne spajati autobus i ljude starije od 55 godina na istih 100 hvadratnih metara jer je pakao neizbezan.
Ja bih samo zamolio za pojašnjenje stava da je „akcija na nivou koncepta bila lepo zamisljena“. Šta je u tom konceptu bilo lepo zamišljeno?
Milice, napisala si sve što sam i sama htela da kažem. Sad ću samo da ćutim. I stidim se, u ime tih ljudi.
Sve je bas kako ste napisali i svi komentari su u redu. Ustvari su to nasa posla. Nismo mi kadri ni najobicniju humanitarnu akciju/ako je to,to/da sprovedemo,a da se ne pobijemo, guramo, svadjamo, a sve je to zbog onih koji to organizuju. Koji ni to ne urade kako treba!
Bolje bi bilo da su sadnice trešnje zasađene u jednom parku ili nekoj drugoj prikladnj površini.
http://agroekonomija.wordpress.com/
Mislim da se mi samo zamisljamo a da je realnost mnogo crnja.
[…] Milica, na Milica Čalija blog, 11.04.2011. […]
Apsolutno!
Medjutim, sve dok nas „vode“ prosečni, površni, neposvećeni… etc mi ćemo se stideti….
„Ovakve“ ideje se realizuju svaki dan (ovu smo primetili zbog Japana)…
Prosto je neverovatno koliko se izgubilo poštovanje prirodnog zakona svake „gradnje“… Od funkcije ka formi! …
Ova akcija je na žalost, puko zadovoljavanje forme (da dodam sujete, poltronstva…)
Pojavila se i njena funkcija: da smo besni i da se stidimo!
ASG
Milice, toliko sam zgrožen (na žalost ne mogu da nađem neku adekvatniju reč) da teško mogu i da artikulišem neki komentar.
Ideja je lepa, da svakog proleća rascvetala trešnja nas podseti na Japan i tragediju koja im se dešava. Trešnja košta 100 dinara, i to nije neki izdatak, a moralna poruka poslata narodu koji pati bi bila nemerljiva. Ali, mi smo Srbi. Niti smo organizovali sve kako treba, niti se ponašamo kao normalna ljudska bića.
Sve je postalo toliko bljutavo i otužno… imam decu, ne znam šta da radim… jel Srbija mesto za njihovu budućnost?
Trenutno stanje; rezignacija – neverica – depresija – krik!
Bila sam prisutna tamo u nedelju. I dalje sam pod utiskom. To je bila cika, dreka, oni su se tukli i otimali jedni drugima stabljike, peli na autobus, sutirali isti, lupali o prozore. Polomili su staklo na stajalistu 26-ce. Neko je viknuo da su ljudi pali, ali oni i dalje nastavljaju da bacaju stabljike razjarenom narodu. Posle jedno 15-ak minuta neko iz Crvenog krsta je zaurlao da se pomere da bi prisla Hitna, pa se autobus pomerio malo napred i narod se sklonio u stranu. Videla sam svojim ocima izgazenu zenu koja lezi na stomaku. Deljenje je nastavljeno , ali bacanjem kroz prozor, jer vise nisu smeli da otvaraju vrata.
Zanimljiva stvar jeste i to da na RTS-u incident nije ni pomenut
Kad god su neka masovna okupljanja u Srbije (Beogradu), povod izgleda nije bitan (utakmice, gay parada, mitinzi, protesti, lomljenje česnice, pa sad i deljenje sadnica…) mora da se desi neko sranje. To nam je izgleda postala praksa. Na žalost. 😦
Од оваквих ствари јаднији је само манир људи који коментаришу на начин“то су Срби“ или „то је Србија“. Ваљда је то начин да кажу како су они, том гадном шовинистичком и расистичком тезом, „изнад ситуације“.
Прво, радња се дешава у космополитском Београду а познато је да он нема много везе са Србијом.
Друго, ја сам Србин и не понашам се као ова гомила Брозове омладине која је остарила у главном граду.
Треће, као Србин, и противник паушалних оцјена и борац против предрасуда пласираних од грађанских талибана, питам се гдје ви упознајете такве људе по којима неселективно пљујете и колики је ваш презир према свему старом, „ретроградном“, немодерном довео до оваквиог самопонижавања ваших суграђана? Ја овакве људе не познајем. С ким си такав си.
Што се тиче“наше дјеце“ њих су увијек васпитавали родитељи. Оне које је васпитала држава на радним акцијама, радничким одмаралиштима и тзв слетовима за тзв. Дан младости, с времена на вријеме буду гажени од себи сличних.
Неизвјесности нема.
Heheh zašto me sve ovo nije iznenadilo. :)) Šta reći čudna skupina ljudi je došla da ,,podrži“ Japan!