(ili „Zašto je lakše naučiti engleski nego srpski“)

„Bilo bi poželjno (i od korisnika, verujemo, pozdravljeno) da normativna gramatika i pravopis svedu broj dvojstava, poneko i trojstvo, pa da se, npr. više ne zadržavaju dvojstva poput Lici i Liki, Požegi i Požezi, Rumenki i Rumenci, Salajki i Salajci, Raški i Raškoj u značenju grad Raška (provlači se u priručnicima čak i Rašci!) itd. Možda bi se mogla isključiti i dvojstva poput masci i maski, fresci i freski, u korist prvonavedenih. (Iskustvo nas, nažalost, uči da je pnajviše onih koji žele da se preseče, ali da bude – po njihovome!)“
Ovako se vajkaju autori novog Pravopisa srpskoga jezika (matica Srpska, Novi Sad, 2010), Mitar Pešikan, Jovan Jerković i Mato Pižurica (tačka 31 (6), str. 47) . Reč je, zapravo, o izmenjenom i dopunjenom izdanju Pravopisa iz 1993, čiji su recenzenti bili profesori Ivan Klajn i Pavle Ivić, dok su ovo izdanje recenzirali prof. Klajn i Drago Ćupić.
Neću kriti da sam sa mnogo entuzijazma otrčala u knjižaru saznavši da je novi Pravopis (konačno) u prodaji. Neću kriti ni da sam mnoge nade polagala u njega, misleći da ćemo konačno dobiti svrsishodan priručnik koji će biti formalnija i opširnija verzija Klajnovog sjajnog Rečnika jezičkih nedoumica. Neću kriti ni da sam se silno razočarala shvativši da novi Pravopis donosi iste one probleme, nedoumice i nelogičnosti koje su imale i starije verzije.
Šta se, zapravo promenilo? U predgovoru ovom izdanju autori navode da su promenili redosled poglavlja, skratili tekst Pravila, i slično, što se ne može nazvati epohlanom promenom. Dobre novine su upotpunjavanje transkripcije imenima iz jezika koji ranije nisu postojali u Pravopisu, npr. skandinavski, oslobađanje od tzv. „zapadne jezičke varijante“ – dakle, konačno je i Pravopis priznao da se Jugoslavija raspala; zatim ukinuti su neskladi između norme pravopisa i primeri koji su davani u rečniku iz prethodnih izdanja. Svakako je najveća novina uvrštavanje određenih jezičkih praksi koje su autori primetili. Međutim, to je ujedno i najveći problem, i tu naš pravopis počinje da liči na grčki, koji toliko prati promene u jeziku da posle samo dvadesetak godina upotrebe, i nepravilni učestali oblici postaju norma (npr. dobrodošli može biti „καλώς ήρθατε“ ali i „καλώς ήλθατε“). I tako je novi pravopis pun dubleta (gle čuda, i sama reč „dublet“ je dublet, može biti i „dubleta“!) i nimalo ne pomaže u normiranju.
Dolazimo sada, do sledećeg apsurda: iako je u normu uvrštena gomila dubleta koji se tiču glasovnih promena, npr. maski i masci, glagol trebati i dalje je, po normi, bezličan kada se upotrebljava u značenju „valjalo bi“, a ličan samo ako ima direktan objekat u akuzativu iz sebe (trebaju mi olovke svih boja). Dakle, rečenica „I mi bi trebali da imamo normiran jezik“ je nepravila, i prema normi glasi „I mi bi trebalo da imamo…“. Ovo je samo jedan od primera iz učestale prakse koju Pravopis ignoriše.

Odatle moja dva velika razočaranja novim Pravopisom: masovno prisutne jezičke prakse, izgleda, nikada neće postati normom, a gluposti koje su (nije sada bitno odakle i zašto) već deo norme, ostaju uporno tu, jer niko nema petlju da ih izbaci. Istina, autori na više mesta pozivaju na novo normiranje, priznajući i sami kakva je konfuzija u postojećoj normi, ali (možda sam glupa) nisam shvatila koga pozivaju?! Jer, Pravopis je projekat Odeljenja za jezik i književnost Matice srpske u organizaciji Odbora za standardizaciju srpskog jezika, izradu Pravopisa finansiralo je Ministarstvo nauke Republike Srbije, a štampanje Ministrastvo kulture. Ko bi mogao biti pozvaniji od autora koje su ovlastile ove institucije da promeni normu?
Iako mislim da se samoukom Vuku St. Karadžiću može štošta zameriti (ali o tome u nekom narednom postu), on je, makar, imao snage i hrabrosti da se upiše u istoriju kao reformator, i makar je odbacio gomilu zbrkanog i nepotrebnog nasleđa koje je tadašnji književni jezik imao. Današnja norma sprskog jezika u mnogome podseća na normu koju je Vuk zatekao i nazivao „pravilima baba Smiljane“.
Mnogi linvisti slažu se u oceni da je srpski jezik „slabo do srednje normiran“, i upravo je to razlog što je srpski jezik tako teško naučiti (i nama kojima je maternji, a kamoli strancima). Nije problem u sedam padeža, greše oni koji tvrde da engeski (koji sam navela u podnaslovu jer su ga gotovi svi iole učili, ali se odnosi i na druge anglosaksonske jezike, ili, recimo, moderne romanske) nema padeže – ovi jezici samo drugačije izražavaju padežne odnose imenica – uglavnom konstrukcijama predlog + imenica, a ne sufiksom kojim se završavaju imenice u padežima, kao u srpskom. Engleski jezik je izuzetno normiran i to je ono što ga čini lakim za učenje.
A dok se u nas ne okuraži neki novi Vuk, ja ću se držati Klajnovog Rečnika jezičkih nedoumica, jer profesor Klajn se vrlo hrabro opredeljuje za po jednu varijantu u slučajevima da ih ima više, a na osnovu ogromnog znanja i iskustva koje ima u jezičkoj praksi. Činenica da je trenutno u prodaji JEDANAESTO (i brojem 11.) izdanje Klajnovog Rečnika, dovoljno govori o tome koliko je potreban upotrebljiv jezički savetnik, koji neće postojati iz formalnih razloga, već da bi se upotrebljavao.