Imam prijateljicu Šveđanku, živi u Štokholmu, i ima nekoliko divnih hobija. Voli da provodi vikende u prirodi, redovno se sastaje sa članovima čitalačkog kluba, i peva u horu. Kod nas, nažalost, ne postoji kultura hobija odraslih osoba. Kod nas se roditelji najčešće ostvaruju kroz nekoliko hobija na koje neumorno vode i voze svoju sirotu, preopterećenu decu: neretko deca imaju i po 4 ili 5 vannastavnih aktivnosti na koje idu svakodnevno, dok roditelj  jedva da ima jednu. Ja sam roditelj koji je rešio da ne zaboravi da bude i roditelj samom sebi. Tako „vodim sebe“ na aktivnosti kao što je amaterska mjuzikl trupa ili francuski jezik, a prošle godine osnovala sam i klub čitalaca.

Ali postoji nešto što je moja velika ljubav, i vraća se u moj život u ciklusima, ali mi je ostalo kao neka nepročitana knjiga, čiji sam kraj stvarno htela da pročitam, ali nije bilo prave prilike, a to je: muzika. Tačnije, sviranje. Pisala sam već o svom nesrećnom iskustvu u nižoj muzičkoj školi. Nisam pisala da sam kasnije imala još jedan pokušaj muzičkog školovanja, kada sam upisala nižu muzičku za solo pevanje, i napustila je nakon godinu dana. I to moje muzičko (ne)obrazovanje ostalo je negde da tinja, više kao neka neostvarna želja, bez realne mogućnosti da se ikada ostvari. Jer, ne dresira se matora kuca, kaže naš narod.

Srećom, naš narod često ume da pogreši, a ova poslovica je jedan od primera. Ne samo da možete da dresirate kucu bilo koje dobi, nego učenje nove veštine kao što je sviranje ili strani jezik ne prestaje da gradi nove sinapse u mozgu ni u dubokoj starosti.

Mesecima sam slušala od svojih drugarica Vesne i Ane o njihovoj muzičkoj školi „Eva“. Razlog što sam decu premestila iz državnih škola u njihovu, privatnu već sam opisala u istom onom tekstu u kom sam opisivala svoje violinske traume iz detinjstva.  Vreme je pokazalo da nisam pogrešila, deca su procvetala i sviraju i dalje sa još većim žarom. Ali „Eva“ ima program i za odrasle učenike. I ako sam ikada razmišljala da „zalečim rane“ i pokušam da se vartim violini (ako sam ikada, a zapravo sam samo koketirala sa tom idejom, bez stvarne želje da se vratim tom instrumentu), sva ta razmišljanja o violini izletela su kroz prozor kada je vrata otvorio Rock odsek u Evi. Jer nema instrumenta na koji se više ložim od bas gitare. Sudbina je htela da Ana i Vesna izaberu za profesora basa upravo onakvog edukatora kakav je bio potreban mojoj ranjenoj muzičkoj duši. Kao neko ko je litre suza isplakao zbog instrumenta, možete samo da zamislite moje oduševljenje kada mi je profesor basa, Vladimir Novičić, inače master kontrabasa i vrhunski basista, objasnio da se njegov metod bazira na tome da nema neprijatnosti u učenju. Naime, Vlada je deo školovanja proveo u Londonu, čak je bio i predavač studentima u Britaniji. Jednom prilikom, na nekom od predavanja, neki od profesora je objašnjavao studentima šta sve što ne vole moraju da rade da bi bili uspešni muzičari, zaključivši to rečima „no pain, no gain“. Na kraju izlaganja najavio je profesora Vladu koji se odmah ogradio od reči prethodnika rekavši da je njegov metod potpuno drugačiji, i glasi: „No pain, no pain“. Praksa je pokazala da no pain metod „proizvodi“ jednako kvalitetne muzičare, uz to i zadovoljnije ljude.   
Postoji i lokalna verzija ove izreke „Bez muke nema nauke“. Sad pročitajte sledeću tvrdnju:
Bez muke – nema muke.
Pročitajte ponovo.
Tačno je, zar ne? Bez muke, jednostavno, nema muke, a to ne znači da ne možemo postići sjajne rezultate iako uživamo radeći ili vežbajući nešto.

E, sad, uživanje ne znači nerad. Ako želite da vidite napredak morate da vežbate svakodnevno. Ali na način na koji prija. Sviranje basa donelo mi je višestruke benefite u život:
– Frekvencije basa su takve da izuzetno povoljno deluju na ljudski organizam.
-Mozak mi radi efikasnije: U početku mi je bilo teško da naučim napamet kompoziciju od tri tona, na jednoj žici, a posle samo tri meseca vežbanja, dovoljno mi je da mnogo komplikovanije kompozicije pročitam nekoliko puta i umem da ih odsviram napamet.
– Dobila sam konačno odgovor na pitanje „što sam ja onolike godine patila svirajući violinu!?“ – sad se svo to uspavano znanje nekako složilo i aktiviralo.
– Sviranje izizetno doprinosi samopouzdanju i boljoj slici o sebi, i te male pobede, kad savladaš i odsviraš novu kompoziviju, veoma motivišu na dalja postignuča u drugim sferama života.
– Bas je moje „vreme za mene“, moja meditacija.

Iskreno, ne znam kuda će me bas odvesti. Možda zauvek ostane „moja meditacija“ u moja 4 zida, uz mali zvučnik. Možda osnujem bend i promenim karijeru 🙂 U svakom slučaju, znam da mi sada baš prija da se time bavim, i da sam onu otvorenu knjigu završila, i počela da čitam nastavak!