Moja baka je sa svojim roditeljima bila na „Vi“. Ja svojoj baki nisam persirala, ali njenoj rođenoj sestri, svojoj baba-tetki, jesam. Iako biste pomislili da je to sigurno smanjilo bliskost između nas, nije. Umela je ta moja nana Mira (pošto joj nikako nije bilo pravo da je zovemo babom) i da nas, decu, zagrli, poljubi, da nam ugađa praveći hranu koju volimo za nedeljni ručak, umela je divno da sluša kako nam je u školi… Činjenica da smo u njenoj kući persirali nije činila celu atmosferu uštogljenom, već samo vrlo pristojnom. Ta vrsta ophođenja nas, decu, stavljala je u jedan posebno vaspitan režim u kome nikako, nikada, ni sasvim slučajno, nije mogla da nam se omakne psovka.

Danas je persiranje retko. Nadam se da se makar nastavnicima u školi govori „Vi“. Znam da se odavno napustio običaj pozdravljanja nastavnika ustajanjem. Meni lično nije neophodno persiranje da bih prema sagovorniku pokazala poštovanje, ali većini ljudi persiranje jeste sinonim za ukazivanje poštovanja. I otud toliki otpor naših ljudi (naših = stanovnika bivše Jugoslavije) prema načinu na koji im se nordijske kompanije obraćaju – verovatno ste primetili da Telenor ili Ikea ne persiraju ni u svojim reklamama, ni kada komuniciraju sa korisnicima na društvenim mrežama. Kao neko ko je imao prilike da sarađuje sa Šveđanima, razumem da je ova vrsta egalitarzma u jeziku samo posledica socijalne jednakosti u nekim drugim segmentima života. I verovatno baš zbog toga što su kod nas socijalne razlike nepremostive, to obraćanje na „ti“ osećamo kao nešto strano. I uvek spremno izvučemo „nisam ja s tobom ovce čuvao“ da diskreditujemo drznika koji se usudio da nam ne persira.

Ponavljam, lično ne uzimam više persiranje kao parametar pokazivanja poštovanja. Ali budući da većina ljudi izjednačava persiranje i poštovanje, jasno Vam je da od nepoznatog antivaksera koji Vam na Facebooku objašnjava da ste budala koja je dozvolila da je čipuju nećete dobiti ni trunku poštovanja, onog trenutka kada sa „Vi“ pređe na obraćanje na „ti“. I to nas dovodi do suštine problema i do prvog razloga što i naša deca, odrastajući uz društvene mreže, uče da je ok ne poštovati sagovornika.

Društvene mreže pune su verbalnih grubosti

Faktor anonimnosti na društvenim mrežama doprinosi slobodi koju ogromna većina korisnika sebi daje da iznese mišljenje koje mu/joj niko nije tražio, i koje je u velikom broju slučajeva otvorena uvreda. Od toga da se komentariše nečiji izgled, preko toga da se piše „fuj, bljak“ ispod slika hrane koja se nekome ne sviđa, zaboravljajući da to osoba koja je objavila sliku jede i voli, do otvorenog iskazivanja mržnje prema svakome ko ima različita uverenja ili mišljenja. Mnogi stručnjaci iz oblasti psihologije saglasni su u oceni da je korišćenje društvenih mreža u mnogome doprinelo razvoju odnosa nepoštovanja i kod dece i kod odraslih.

Nema kontakta očima

Još od kad smo bili deca lakše je bilo priznati mami da smo joj razbili vazu ako je ne gledamo u oči. Činjenica da nas od sagovornika deli ekran i da ne postoji šansa da nam se ukrste pogledi, čini da nešto neprijatno ili ružno drugoj osobi saopštavamo sa mnogo manje „kočnica“ nego kada bismo se gledali u oči.

Da se vratim na početak ove priče, na svoju baku koja je persirala svojim roditeljima: Zbog svega što sam prethodno opisala, danas je još važnije nego u doba naših baka da učimo decu da se ophode prema drugima sa poštovanjem.

Kako razgovarati sa decom o poštovanju?

1. Pitajte ih da li je neko prema njima bio grub u ophođenju, da li im je neko rekao nešto što je učinilo da se osećaju loše.

Podelite sa decom neko svoje iskustvo na tu temu i kako ste se tada osećali.
Vaše interpretacije poštovanja verovatno će biti različite, i to je poptuno normalno.

2. Pokažite im sopstvenim primerom kako se prema drugima odnosi sa poštovanjem. Najefikasniji način učenja je učenje po modelu, odnosno posmatranjem poželjnog načina ponašanja.

3. Kada Vaše dete o nekome ili nečemu govori bez poštovanja, ukažite mu na to. Imajte uvek na umu, i u drugim situacijama, da nikada ne treba da kritikujete dete i njegovu ličnost, već njegovo ponašanje.

Vaše vrednosti i one vrednosti koje pokušavate da usadite u dete često će biti drugačije od onih koje će dete viđati na društvenim mrežama. I to je poptuno normalno. Važno je da razgovarate o sadržajima koje dete gleda, da iskažete svoj stav, da ga odbranite argumentima i tako naučite dete da se zauzme za sopstveno mišljenje, ali da bude svesno da mišljenje bez potpore činjenicama ne znači mnogo.