U retkim prilikama (na novogodišnjem vašaru na beogradskom Sajmu i slično), kao deca smo dobijali helijumske balone. To je bila čista magija u očima nas dece – samoleteći baloni! Doduše, imali su i veliku manu: začas bi iskliznuli iz dečje šačice, i eto preglome tuge… i nas dece, što više nemamo magični balon, i roditelja, koji ga nisu jeftino platili. Zbog toga su nam balone vezivali oko ručnih zglobova i plašili nas da, ako nam balon odleti, odlazi pravo u okeane, gde mogu da ih pojedu kitovi i uguše se! Užas!
Dobro, možda su moji roditelji bili odveć maštoviti, ali, iako izgubljeni baloni baš nisu stizali do kitova, letuckali bi neko vreme, a onda završavali na granama drveća, žbunovima, na livadama i proplancima, u rekama… tu bi ostajali da se razgrađuju stotinama, ili hiljadama godina. Iz ljudske životne pespektive gledano, VEČNO bi ostajali da zagađuju prirodu.
Od tih davnih poseta vašarima, svaki put kad vidim da neko pušta balone u nebo, pomislim kako, nekoliko sati kasnije (jer, ne znam da li ste znali, guma je prilično porozna, gumeni baloni lete najviše 8 sati u zatvorenom prostoru. Hm… rekoste da su kondomi pouzdana zaštita? 😉 ), ti isti baloni završavaju kao smeće koje zauvek ostaje da zagađuje. Upravo to sam pomislila i pročitavši vest da su javne ličnosti Srbije pustile 50 roze balona u nebo sa porukama podrške ženama obolelim od raka dojke (ako ste propustili, evo vesti na ovom linku, zažmurite na jedno oko što redakcija nema lektora, pa se pravite da u naslovu piše „roze balona“, a ne „rozih balona“, budući da je „roze“ nepromenjiv pridev u sprskom jeziku).  Osvešćena osoba jednostavno mora da se zapita: Kakva je to borba za zdravlje koja zagađuje životnu okolinu? I šta se, uopšte, čak i ako pretpostavimo da su baloni razgradivi (a takvi ne postoje), postiže puštanjem 50 balona da lete? Iz svoje dugogodišnje PR prakse, mogu jedino da zaključim da su „javne ličnosti“ koje su pobacale ove balone dobile vidljivost u medijima. Kako to pomaže ženama obolelim od raka? Apsolutno nikako.
Razumem ja vrlo dobro sve poteškoće PR-a u Srbiji, i jasno mi je da je na početku ovaj događaj izgledao ovako: „Cilj: skrenuti pažnju na rak dojke. Budžet: 50 evra“. Šta možemo s tim parama? Pa, ne baš mnogo, ali, iskustvo me je naučilo da ni astronomski budžeti ne vrede mnogo ako nema dobre ideje. A ovde upravo toga nije bilo. Niti je postignut cilj, niti je budžet iskorišćen korisno (u našoj porodičnoj agenciji M*Optimedia volimo da kažemo da ne postoji mali budžet, samo loše upotrebljen novac).
Jedan helijumom naduvan balon košta 110 dinara u TC Banjica. Jedan, isti takav, nenaduvan, košta najviše 8 dinara. Umesto 50 štetočinastih balona, moglo je da se kupi čak 700 običnih balona koje bi javne ličnosti mogle da poklanjaju prolaznicama uz poruku da su prevencija i redovna kontrola kjlučne za zdravlje. Dakle, na taj način, 700 žena bi tog dana čulo o opasnostima raka dojke. Nijedan kit se ne bi ugušio.
Još jedna propuštena prilika u ovoj akciji je skretanje pažnje na rak dojke kod muškaraca. Naime, ovoj akciji su se odazvali rukometaši kluba Partizan, koji su, čak mnogo efektinje od zagađenja balonima, dali doprinos skretanju pažnje na rak dojke – oni su, naime, na međunarodnoj utakmici (dakle, sa priličnom gledanošću) nosili roze pertle i roze narukvice. Ono što su rukometaši, tj. organizator akcije, propustili da istaknu, jeste da od tumora dojke mogu oboleti i muškarci. Procenat jeste mali, manje od 1% u odnosu na obolele žene, ali nije zanemarljiv. Samo u SAD je tokom ove godine (koja će trajati još 2 meseca) registorvano 2.240 muškaraca sa rakom dojke. Nažalost, kako i piše na sajtu RK Partizan, rukometaši su se ovoj akciji pridružili da bi poručili „svim ženama da nađu vreme za sebe, da redovno idu na preglede i poštede sebe jedne ovako opake bolesti”.
Stvarno je zabrinjavajuće: ako ovako skreću pažnju na rak dojke oni kojima je to posao, šta, zaista, o ovoj bolesti znaju „obični smrtnici“?