Dve stvari su veoma bitne u svakoj industriji, a posebno u industriji hrane: 1. Mišljenje potrošača i 2. Izbeći tzv. „Krizni PR“ ili, ako je neminovno, voditi ga tako da povratite ugled i poverenje potrošača. U srži obe leži kvalitet – ako njega nema džaba bilo konji vrani, po livadi razigrani, da se izrazim pesničkom figurom. 😉

Koliko je testimonial, to jest ono što Njegovo Veličanstvo Potrošač ima da kaže o proizvodu, bitan znala sam i ranije, i često na to ukazivala na ovom blogu. No, kada smo suprug i ja hrabro zakoračili u svet sopstvene proizvodnje i osmislili ukusne i zdrave kolače „Andjeli“, dobila sam potvrdu da je moguće čak i nešto vrlo konkretno, kao što je kolač, prodati na jedan vrlo apstraktan način, kao što je online svet, ako dovoljan broj pravih i nepoznatih ljudi na FB stranici izrazi svoje oduševljenje proizvodom. A kako znate da su to pravi i živi ljudi? Jednostavno, videćete u nastavku teksta kako se lako otkrije kad nisu…

Elem, testimonials.. ako su tako bitna i učinkovita, a nemamo ih, daj da ih izmislimo, pomislio bi neko… Ne lezi, vraže… Taj „neko“ bio je Argeta, proizvodjač pašteta… Sticajem okolnosti, dok sam se tek učila PR veštinama, ukazala mi se prilika da posetim Argetinu fabriku. Budući da je u mojoj klasifikaciji hrane pašteta = junk (znate onaj vic kad mesarev šegrt čisti radnju? Gleda odbačene papke, kljunove, kožice i sl. pa kaže: „pa, šteta da se ovo sve baci… pa šteta, pa šteta… Pašteta! 🙂 ) tek kad sam se svojim očima uverila da zaista meso ulazi u mašine za preradu, probala sam Argetinu paštetu. I bi fina, ni nalik na ono djubre koje su nam poturali kao klincima, puno bibera i od kojeg se podriguje. Čak iako niste (a verovatno niste) videli fabriku, mogli ste da steknete utisak o tome koliko je sastav kvalitetniji od neke tamo djačke paštete po ceni peoizvoda i po odabiru ambalaže (koji je meni, takodje, problematičan jer se trudim da uvek biram ekološki svesnije proizvodjače, dakle, u ovom slučaju bih radije kupila paštetu u crevu nego u limenci (?!). Srećom, ne kupujem paštetu). Raspisala sam se na temu Argetinog kvaliteta jer zaista jeste ispred većine konkurenata, prema tome, bilo bi lako naći nekoliko potrošača koji bi javno rekli da jedu Argetinu paštetu, ili je daju deci, babi, dedi, psu, ribicama… Možda je to i bila suštinska ideja Argetine kampanje. Ali, očigledno je neko licnuo olovku (pardon, otvorio Excel) i izračunao da bi mnogo koštalo da sve te potrošače pronadju, pozovu, nauče tekstu, očešljaju, snime, itd. Mnogo je jeftinije, jednostavnije i brže da kupe gotove stock fotografije (to su Vam fotke iz neke ogromne baze koje koštaju malo jer se iz istog seta proda na stotine fotografija u celom svetu raznim magazinima, sajtovima, agencijama…). Ionako izgledaju kao da smo slikali potrošače, zar ne? A tekst ćemo sami da napišemo, to nam je sigurica, bolje nego da potrošač nešto „lupi“, zar ne?
Hmmm, pa, ne. Jer, znate, Internet je dostupan svima, kao i baze stock fotografija. Ovim se ozbiljno-duhovito pozabavila Maja Petrović, autorka bloga Vitki Gurman (mada ne verujem ni da ona konzumira paštetu 🙂 ), u njenom tekstu analizirane su razne Argetine „mame„, sa sve originalnim izvorima

fotografija. Dakle, kad se otkrije da su potrošači, zapravo, manekeni, a testimonijali delo marketing tima, kako da Vam verujemo? Kako da znamo da ne gurate kljuniće i perje umesto mesa u te paštete?
Rekla bih: teško. I tu sad dolazimo do druge veoma bitne stvari, a to je krizni PR. Pu, pu, daleko mu lepa kuća, teraj ga od naše firme.. juuu, pa mi ga sami sebi napravismo! Da radim u Argeti ovo bi me jako potreslo. Tako je jedna suštinski sjajna ideja postala predmet podsmeha i štap u točkovima onih kola kojima se vozi poverenje potrošača. Pa sad izračunajte šta više košta…