U poslednje vreme retke su predstave koje odgledam „čista srca“, bez predubeđenja stvorenog činjenicom da su glavni glumac/glumica/reditelj upravo tu, ne zbog svog talenta i umeća, već zbog pripadnosti strankama/ličnim vezama/skandalima zbog kojih su popularni… Srećom, s vremena na vreme oduševi me poneka predstava nastala iz entuzijazma i rada, čiji su akteri zaista vrsni umetnici. Jedna od takvih je mjuzikl Kabare beogradskog Pozorišta na Terazijama. Gledala sam ga četiri puta i ponovo ću, zbog sjajno postavljenog mjuzikla, odličnih glumaca, urnebesnih kostima, dobrih songova, ali najviše zbog glumca koji nosi celu prestavu, Slobodana Stefanovića. Znajući koliko je sjajan u ulozi konferansjea u Kabareu, jedva sam dočekala da počnu da se igraju „Producenti“, koji su, evo već tri meseca, raspodati u Pozorištu na Terazijama. Retke su predstave koje imaju medijsku vidljivost kao „Producenti“, pitala sam Slobu Stefanovića, koji umači lik Lea (sa ćebencetom) u čemu je tajna?

„Ne postoji tajna, to je oprobani svetski recept“, kaže Sloba, a ja se radujem što je i kod nas zaživeo pozitivan svetski recept. „U svetu je to definitivno najkomercijalniji žanr, a u Srbiji takodje polako postaje najpopularniji! Mislim da u takve projekte mora da se uloži puno, da bi dobio puno. Začudo, pored prisutnog medijskog mulja, eto, mediji nadju i dovoljno prostora za umetnost!“

U jednom od prethodnih postova pominjala sam te kao nekoga ko ne gradi svoj imidž na skandalima, kao, nažalost, većina u Srbiji. Da li je to teško? Da li ponekad poželiš da si popularniji „širokim narodnim masama“?

„Da žalim, sad bih već pričao svoje životne priče, iznosio svoju intimu u javnost i postao samo jedan u nizu iskorišćenih i odbačenih, zvezda na blic… Mislim da se ne bih osećao dobro u toj grupi ljudi! Verovatno oni znaju zašto sve to rade, i zašto im je potrebna tolika medijska, ničim izazvana, prisutnost. Moj umetnički put je bio postepen, gradio sam sebe kao ličnost i kao umetnika polako, i stvorio jake temelje! Igram skoro svako vece pred 500 ljudi, i tu nema laži! Nagrade te ili ne, srećan si zbog uloge ili ne, uglavnom, pozorišna publika je jedini pokazatelj gde se trenutno nalazim!“

Da li je u Srbiji rano govoriti o profesili „ličnog PR menadžera“? Koliko glumaca zaista ima nekoga ko se brine o njihovom imidžu i da li bi ti to nekome poverio da radi?

„Kompleksna tema! Smatram da su honorari glumaca nedovoljni da bismo mogli da razmišljamo o angazovanju agenta, pr-a.. To je lepa ideja, ali imajući u vidu da svoje pozicije već duže vreme drže odredjeni ljudi koji imaju svoje pulene, ne treba puno da zaključiš da je tvoja umesnost u vanteatarskim aktivnostima od presudnog značaja za karijeru i da ti u tom slučaju PR ili agent ne može mnogo pomoći! Ja sam ponosan na svoj put, na svaku audiciju preko koje sam dobio ulogu, ali definitivno, to jeste teži, i za nas sa izraženim moralom, jedini put!

Boravio si u Njujorku na profesionalnom usavršavanju nekoliko meseci. Da li je posao glumca tamo tako glamurozan kako se predstavlja u filmovima? Ima li istine u biografijama glumaca koji su „prali sudove pre nego što su se proslavili“?

„Poznajem dosta američkih kolega na Brodveju, medjutim, daleko je to od glamura! Bez obzira na to što karte koštaju i do 140 dolara, što producenti ulažu u predstave i do 65 miliona dolara, oni imaju veoma mala primanja. Prinudjeni su da rade i druge poslove i tamo su glumci uglavnom šankeri ili konobari, pa ako si baš karakterni – manje privlačan glumac, mogu te zadesiti i sudovi!“

Šta bi te motivisalo da se preseliš u Njujork ili London i radiš tamo?

„Bitno je sa kojih pozicija odlaziš i šta očekuješ. Ako bi otvoreni poziv značio bolji život, bolje uslove, uloge, a bez pranja sudova,

pristao bih! Ovako, za sada nemam želju! Verujem da u životu treba menjati stvari tek kad si nezadovoljan, a ja to u ovom trenutku svakako nisam!“

Jedan si od retkih glumaca koji se usavršavaju. Šta ti je motiv?

„Motiv mi je publika, motiv je moja samosvesnost ali i samokritičnost! Glavne uloge nose veliku odgovornost, i ako izneveriš sebe i publiku, kasnije se nove šanse umanjuju! Ja volim da radim na sebi, volim da se usavršavam, volim svoj posao, pevanje, igranje, glumu, West End, Brodvej, sve što ima veze sa mjuziklima! Konstantan rad mi daje sigurnost na sceni, a kad si siguran onda možeš i da se zaigraš! Da pustiš dete u sebi da gospodari!“

Sa kim od kolega najradije sarađuješ? Koga ceniš?

„Poslednja predstava koju sam uradio, i koja mi je trenutno i najdraža jeste “Producenti” u Pozorištu na Terazijama, mojoj matičnoj kuci! Imao sam divnu saradnju sa Nebojšom Dugalićem, i priželjkujem još predstava i novih uloga sa tako dobrim ljudima i umetnicima! Moje divne kolege sa Terazija, zatim neki od srpskih bardova glume.. Srećom, Srbija je rasadnik dobrih glumaca !“