Naša država svakoj državljanki Srbije, koja ima zdravstevnu knjižicu, daje tzv. „Roditeljski dodatak“ za prvo dete – 26.000 dinara. Trunčica, kada znate koliko košta opremanje bebe, ali opet, svaki novac je dobrodošao kada imate bebu, i, kako naš narod kaže, a Vuk zapisao, poklonu se u zube ne gleda. Tako sam se juče obrela u Poštanskoj štedionici, jer država isključivo preko njih uplaćuje ovaj novac, od čega 50 dinara odlazi Poštanskoj štedionici za ovu „uslugu“.
Poštanska štedionica, ona ogromna zgrada u 27.marta, opremila se savremenim sistemom za izdavanje broje za šaltere – sve više institucija ima to, na primer, to sam videla u Agenciji za privredne registre, u opštini Novi Beograd – s tim što je u ove dve ustanove radnik obezbeđenja asistirao pri uzimanju broja. A broj se uzima tako što pritisnete taster, izađe ceduljica sa brojem, i onda čekate da se taj broj pojavi na nekom od šaltera (ili odete da prošetate ako vidite da ima još 30 brojeva ispred Vašeg broja).
U Poštanskoj štedionici, pak, radnici obezbeđenja (njih trojica) sede u portirnici. A pored aparata za brojeve stoji jedna Romkinja, očigledno nepismena i užasnuta procedurom kroz koju Vas aparat tera da prođete da biste dobili svoj broj. Nudim joj pomoć:
„Izaberite jezik“, kaže aparat i nudi jedan jedini taster – srpski. „Dobro“, pomislim, „neću da sitničarim i da se pitam čemu uopšte ovaj korak“, pritisnem „srpski“, a aparat mi ponudi osam vrsti usluga: računi, kartice, krediti… ne sećam se svih, jer morate brzo da čitate i da odaberete u roku od sekund, inače se aparat vraća na početni korak (srpski).
Pitam ženu zbog čega je doša. „Da zamenim karticu.“, kaže. Krećem od početka, biram srpski, potom prelećem preko ponuđenih usluga, grozničavo čitajući pronalazim „kartice“. Otvara se novi meni, koji pita šta želim da uradim sa karticom. Opet ne stižem da pronađem „zamena“, pa ceo postupak krećem od početka: srpski – kartice – zamena – pritisnem, a aparat ponudi: „Visa, Maestro, Master, American, Post Card“. Uf….
„Koju karticu imate?“, pitam. „Ovu“, kaže ona, pokazujući karticu na kojo piše „Poštanska štedionica“. Intuitivno zaključujem da to mora biti „post card“, ponovo tipkam od početka (srpski – kartice – zamena – post card) i konačno dobijam broj!
Žena zahvalno odlazi u pravcu šaltera, da sačeka da se njen broj pojavi na nekom od displeja, a ja ostadoh da se nadam da sam je poslala na pravi šalter.
Zašto pišem ovaj post? Jer svaki put kad vidim na šta se rasipa novac državnih firmi poželim da odem da živim na drvetu i jedem travu, i nikada ne platim porez ni za šta! Jer me nervira i pogađa nadobudnost državne firme da postavi tako neprijateljski interfejs u zemlji u kojoj je više od 60% stanovništva funkcionalno nepismeno. Jer sam zgrožena onom trojicom koji čuvaju radijator u portirnici, dok neki korisnik mora da zavisi od nečije dobre volje.
Verovatno ovo moje pisanije neće ništa promeniti. Ali manje se nerviram kad ovo podelim sa Vama.
-
Prati
Pratite
Already have a WordPress.com account? Log in now.
MILICA ČALIJA blog 
Схватам ово као позив на вајкање, да и мени буде лакше. Пре једно годину дана узмем и ја картицу за веб-банкинг, ма шта ово „банкинг“ овако сирово значило. Наравно, искључиво ради плаћања режија да бих избегла помињану пошту, још горе банке, и – најгоре – изворне „режијске“ фирме. Процедура пребацивања новца са мог на њихове рачуне једноставна, ако погодите из прве лозинку, па још онда бесконачне шифре из табела. Али, ако вам бројеви баш не иду најбоље, па пребаците неки било у лозинци, било у шифри, систему сте одмах сумњиви, те вас води на подршку илити „супорт“. Зовнете, бесплатно је, представите се, кажете да сте глупи за бројеве… Све службеник разуме, верује у ваш аудио-идентитет, али вас љубазно замоли да одете до прве експозитуре (ма шта и то значило) јер морате лично заменити лозинку, процедура захтева да вас види шалтерски службеник, па вам онда шаље лозинку на и-мејл. Јово наново. Како човек не да да га машина победи, а и они редови у пошти му не излазе из главе, брже-боље упути се у наречену експозитуру или испоставу. Тамо, дакако, ред баш као и у пошти, ако не и већи. Но, нада се и даље човек, следећи месец неће ни у једном чекати… Следећи пут лозинку не укуцава, него је копира из и-мејла, да не би погрешио. Кадли, не може, мора се укуцати. Хм, да ли је нула или „о“ – нека буде шта бити мора… Грешка, наравно. Више ни не зовеш супорт, него, шта ћеш – у експозитуру. И тако шест месеци, сваког месеца нешто друго – те сумњива лозинка, те шифра… Јављаш се лично у прву – оно на „е“. Као да си управо изашао из затвора па једном месечно код социјалног радника. На крају одем и угасим ту услугу. Свеједно где чекам: директно у пошти, или у банци за нову лозинку да не бих чекала у пошти. Кафка ми не гине.
Ako je neka uteha, ja imam Intesin e-banking, i potpuno istu sudbinu s njim 😦 uz sve sto ste napisali jos dodajte i da e-banking Intese radi samo na Exploreru (ne chrom, opera, safari, mozilla…), i to verzija 6.0!!! Posto xp ima 7.0, sa neta jedino mogu da skinem sledecu verziju, a ne i prethodnu, sto znaci da moram da nadjem stariji kompjuter kad god hocu i da pokusam da koristim e-banking.
Ako se ti lakse osecas kad podelis i treba da delis 🙂 Vecina nas i pise blogove zato sto ima potrebu da podeli neku pricu, neko misljnje, trenutak inspiracije…Da je u ovoj drzavi sve trulu, o tome moze da se pisu knjige i knjige i opet bi imalo sta da se pise…
Generalno nas problem je sto uvodimo neke novine, a do juce smo bili u kamenom dobu a faze koje su bile izmedju nismo prosli, to ti je kao da iz prve brzine ubacis u 5 i onda se cudi covek sto auto kaslje i trokira, e tako ti je i sa svim ostalim stvarima kod nas 🙂
Uvek rad citalac
Marko Burazor
Izvinjavam se zbog slovnih gresaka …posledica brzog kucanja i brzog kliktanja bez provere 🙂
…A broj kad se pojavi na nekom od displeja, stoji možda pola minuta, ako se niko ne nacrta u tom vremenskom roku na šalteru, izlazi sledeći broj. Svi vrlo dobro znamo koliko stariji ljudi mogu da stoje na nogama i da će ako imaju priliku da sednu, sigurno sesti. E, sad procedura sa ustajanjem i dolaskom do šaltera traje mnogo duže od ponuđenog vremena, da ne kažem tajminga. Pre par godina u NS-u kad su počeli sa ‘izdavanjem brojeva’, bakicu su naterali da uzme novi broj, jer dok je stigla do šaltera već je bio tu neko sa brojem posle nje, a kad su završili sa njim, službenica joj je rekla da ona ne može obrađivati brojeve unazad i da gospođa mora uzeti novi. Od tad znam mnoge koji čim stignu izvuku više brojeva za slučaj da ih tako nešto ne snađe.
Slavice, Milice… lutkice 😀
Kad bi čovek pročitao samo ove vaše komentare, ne bi nikada poželeo da koristi e-banking u Srbiji 🙂
Evo i jednog svetlog primera: lično sam nekoliko godina koristio e-banking (token) gorepomenute štedionice i nisam imao ama baš nijedan problem sa njim. Zatim sam zbog promene firme promenio i banku, pa sam prešao na Pireus – takođe bez problema. Sada je i moja firma promenila poslovnu banku, pa sam se obreo u UniCreditu, čiji e-banking takođe koristim u zdravlju i veselju. Ne pamtim kada sam poslednji put bio na nekom šalteru!
Obavljam i konsultacije sa građanima, sa naglaskom na građanke – pro bono. Ako vas nešto muči, slobodno me kontaktirajte 😉