Jutros u Maxiju procenim kasu na kojoj ima najmanje ljudi sa najmanje punim korpama i stanem u red. No, ne lezi vraže, što bi rekao narod, žena ispred mene ima u ruci 300 dinara, ali je entuzijastično ponela na kasu robe za 520. Sad bi da se liši nečega, ali ne zna baš čega, a ne zna ni koliko šta košta… kasirka joj strpljivo nabraja cene svakog od artikala, sugeriše šta bi mogla da odbaci, ali žena je 
neodlučna… red se produžava, žena konačno odlučuje da vrati jedan od proizvoda. Račun je sada 480 dinara i ona spremno pruža svojih 300 da plati. Kasirka joj jednako ljubazno objašnjava da nema dovoljno novca, te da mora još nešto da vrati. Opet ide nabrajanje cena, opet se vraća jedan artikal… račun je 328 dinara. Još jedan ciklus nabrajanja i vraćanja, račun je 288, žena plaća i odlazi. Posle te prilično mučne (sa socijalnog stanovišta i s obzirom na to da se na kasi formirao poduži red mušterija koje gunđaju jer im je vruće i žure), dolazim na red. Kasirka mi ljubazno, kao da je sad stigla sa odmora, kaže „Dobar dan!“.
I ovo nije prvi i jedini slučaj ljubaznosti zaposlenih u Maxiju. Svaki put kad dođem na kasu, bilo u velikom objektu, bilo u Mini Maxiju (ex Pekabeta, gde još dobijem atribut „Dobar dan, komšinice!“, mada u neke ulazim po prvi put u životu), bilo na odeljku za meso, gde se mesar izvinjava nama koji čekamo objašnjavajući da sam radi, bilo kad treba da mi izmere voće i povrće, bilo sama, bilo sa bebećim kolicima, kada uvek neko od zaposlenih dotrči da pomeri onu vrtešku na ulazu da bi kolica mogla da prođu, bilo na kasi kada mi kasirka pakuje stvari u kesu…
Ne znam kako je izgledala obuka za zaposlene, i ko im je usadio ovoliku poslovnu ljubaznost, ali, kao potrošač, veoma sam zadovoljna. I nadam se da će ovaj primer biti inspiracija i za druge maloprodaje.
-
Prati
Pratite
Already have a WordPress.com account? Log in now.
MILICA ČALIJA blog 
Na zalost, to nije ljubaznost vec strah od otkaza…
Hm… možda znaš insajderske informacije, ali mislim da nije baš tako – ne možeš nekoga naterati da bude predusretljiv, najviše što može da se postigne strahom jeste da neko bude „mehanički ljubazan“
Prodaje se firma, dolaze novi vlasnici, prvo stoce uraditi kod personala je pregled knjige utisaka…ko se precesto pojavljuje u negativnom svetlu…bice samo“ zahvaljujemo na svemu sto ucinili za nas, ali…“ oni su mehanicki ljubazni. Insajderska informacija iz trg.lanca je : da se preferiraju prodavacice sa malo starijom decom( deluje paradoksalno…) zato sto vec imaju decu, tako da nece ici na porodiljsko i zato sto zbog dece ne smeju da izgube posao…
E što moju firmu ne kupi neki gazda koji će da gleda knjige utiska… što bi ja lepo o sebi napisao, a i mojih 20 komšija koji bi svratili do moje firme da napišu koji utisak…
Ivane, toliko imaš insajderskih informacija, da sam sigurna da si već u tajnosti kupio Maxi! 😉
Ima svega: i prirodne ljubaznosti i straha od otkaza i mehaničke ljubaznosti. .. Mene, kao kupca, u krajnjoj liniji ne zanima motiv koji prodavaćicu „primorava“ na ljubazno ponašanje – dovoljno je da se osećam prijatno dok pazarim.
Uzgred, dobru atmosferu napravim sam u radnjama gde najčešće kupujem, posle toga pronaći će mi i od ptice mleko. Probajte, garantovano „pali!“
Takođe, svi mi uglavnom kupujemo najveći deo potrepština u istim objektima. Tu se pitanje „porekla ljubaznosti“ i ne postavlja.
Dragane, to je, zapravo, poenta: mene, kao kupca, ne zanima motiv, već šta dobijem kad dođem u radnju – o tome je ovaj post, kako se osećam kao kupac u Maxiju.
A to je velika istina da se na ljubaznost odgovara ljubaznošću! 🙂
Dragi moji, kao neko ko je saradjivao sa osobom koja je napravila HR Delta Maxija i kao jedan od recimo zaposlenih koji je imao kontakta kako je to nastalo, sve sto si draga Milice navela je tacno…
Na pocetnim treninzima u HR sluzbi za kasirice i zaposlene se prolazi obuka i to veoma detaljna, i svaki zaposleni dobija adekvatnu obuku pre nego sto pocne da radi. Ono sto se ne vidi u prodaji je veliki bilbordi u kancelarijama sefova i mestima za presvlacenja koja glase : “ Platu vam daju potrosaci, a ne direktori“.
Delta ma koliko imao razloga da je ne volim bas preterano, moram biti iskren da sto se tice HR i onoga sto su postigli je stvarno na nivou. Imaju i akademiju koja konstantno osvezava znanja zaposlenih i konstantno se ulaze…Naravno ako je potrosac prijatan i prodavac ce da bude prijatan.
I ono sto su nas ucili na Ekonomskom je da se sve svodi na ugodjaj potrosacu, jer usled velike zasicenosti trzista njegov izbor je veci tako da trud mora da bude mnogo veci…
Dobro si sve primetila Milice, i “Dobro jutro , komsija “ Pekabetino je u Hr pravilniku doticne kompanije…
Drago mi je da to čujem, a još je važnije da se to što sprovode i vidi u praksi.
Isto ljubaznost doživljavaju i sve mušteriju u našem Maxiju, u robnoj kući Bazar. Zaista su ljubazni svi, od mesara do kasirke, a obavezno je javljanje. Po nekada, uhvatim sebe u sramoti, što sam dočekala da se ona meni prva javi. Nekako, pomislim, da to treba da budem ja!
Jeste, svaka im čast na obuci i ljubaznosti! 🙂
Meni se to jako retko desava i zblanem se kada je neko ljubazan. Eto vitam da ima i drugacijih slucajeva..