Pre desetak godina (kada još nisam spoznala sokratovsko „znam da ništa ne znam“), oplela bih po sirotom Vuku Karadžiću na sva usta. Danas, sa malo više životnog, a mnogo više literarnog iskustva, shvatam da su Vukovi „gresi“ ipak lakši teg u odnosu na njegove doprinose srpskoj baštini. Nekada sam smatrala da Vuka treba retroaktivno linčovati jer se kitio tuđim perjem, da se izrazim u duhu poslovica koje je sakupljao. Naime, pravi inicijator upotrebe narodnog jezika nije bio Vuk St. Karadžić, već Dositej Obradović. Ali, Dositej, iako je „Život i priključenija“ pisao narodnim jezikom, morao je da poštuje važeće jezičke principe slavjanoserpskog kad je pisao.
Zatim, pravi autor reformisane gramatike nije Vuk St. Karadžić, već Avram Mrazović, koji je gramatiku napisao i izdao 1810. godine, dakle 4 godine pre objavljivanja Vukove Pismenice serbskoga jezika.
Pravi reformator pisma opet nije samouki Vuk, već Savo Mrkalj, koji je (osim izuzetka znaka za slovo J i pisanja Lj i NJ kao dvoznaka L+poluglas i N+poluglas) reformisano pismo opisao i odbranio u svom delu „Salo debeloga jera ili(bo) azbukoprotres“.
Zli jezici tvrde da ni Vukov prevodilački rad, zapravo, nije Vukov, već se pripisuje Đuru Daničiću (što nije nemoguće imajući u vidu Daničićevu bezmalo idolopoklonačku fasciniranost Vukom – Daničiću je, naime, pravo ime bilo Đorđe Popović, ali ga je, priča se, Vuk ubedio da „Đorđe nije dovoljno srpsko ime“, a prezime je skovao prema nazivu Vukovog magazina „Danica“).
I lingvističkom laiku jasno je da Adelungov princip (koji se, takođe pogrešno, pripisuje Vuku), „piši kao što govoriš, a čitaj kako je napisano“, ne funkcioniše baš uvek u srpskom jeziku. Navedimo samo poneki primer: reč „predsenik“ bez izuzetka izgovara se kao „precednik“. Slovo E u rečima „nemoj“ i „belo“ potpuno su drugačija slova E, koja se danas, zahvaljujući reformi, označavamo istim znakom.
Dozvolite mi da se ovde zgrozim nad malograđanskim postupkom upisivanja psovki u „Riječnik“ jer, zaboga, crkva nije htela da ga finansira! Kao da je to bio crkveni udžbenik, pa bi tako crkvi napakostio! Možda je najveći Vukov greh što je dozvolio da ga u toj situaciji obuzmu strasti, te je prenebregnuo kulturološki značaj svog dela.
No, uprkos svemu tome, Vukov značaj je veliki, ali o tom značaju u školama ima tek pomena, i nažalost, đaci uče o Vuku pre svega kao o reformatoru jezika i pisma.
Smatram da je Vukov značaj u beleženju i očuvanju usmene tradicije nemerljivo veći. Vukova borba za opismenjavanje većeg broja ljudi takođe je dragocena – bez nje bi pismenost ostala privilegija male elite severno od Save. Konačno, Vukov rad na dizanju nacionalne kulturološke svesti kroz upotrebu narodnog jezika u književnosti takođe je tekovina koju bi trebalo da učimo o Vuku. U prilog poslednjem, ovaj post nije pisan ćirilicom, ali jeste pisan jezikom koji bi Vukovi savremenici bez problema razumeli.
Dakle, ovaj post je neka vrsta mog iskupljenja prema Vuku Karadžiću, o kome nikada nisam naročito lepo govorila. Danas shvatam da je imalo štošta lepo reći.
Uzgred, Vukov lik nalazi se na novčanici od 10 dinara. Ako imamo imalo poštovanja za istorijske ličnosti, moramo prestati da ih stavljamo na dinare.
MILICA ČALIJA blog 
Znači VUK je imao dobar lični PR pa je znao sebe promovisati?
Lepo,sad bi DSOJ trebao da mu da posebnu zahvalnicu za doprinos razvoju srpskog PR-a 😉
Sredićemo to! 😉
Slažem se u potpunosti. Zasluge u očuvanju narodne književnosti nesumnjivo mu pripadaju. Slažem se i sa prethodnim, pronicljivim opažanjem, da je marketingom vešto baratao, a da lingvističko – politička borba još uvek traje (Vuk/Mrkalj, o drugima da i ne govorim), zaključila sam bezbroj puta: na osnovu programskih sadržaja za osnovnoškolski uzrast ( samo o tome mogu govoriti kompetentno ), a posebno na osnovu opaske profesora Filološkog fakulteta, da nije bitno čija je ideja, već ko ju je sproveo u delo?!
Kao što i napisah iznad, kao mlađa sam mislila da je bitno čija je ideja. No, sa istorijskom distancom, sama ideja je ono što postaje mnogo bitnije.
Mislim da je Meša u knjizi „Za i protiv Vuka“ prilično dobro objasnio šta se zbog čega desilo u tom periodu srpske istorije. Zanimljivo štivo, preporučujem ako niste. A ni ovaj blog nije nezanimljiv ….
Čitala sam, pre nekoliko godina, ali opet ću, hvala na pominjanju! 🙂
Dobar tekst – demistifikuješ neke Vukove „zasluge za narod“, ali izbalansirano slikaš ljude i okolnosti koje su dovele do toga da, na kraju balade (ako kraja ima) po Oskara na pozornicu izađe Stefanov sin, a ne neko drugi.
Mislim da je to priča za sva vremena – našlo bi se mnogo primera za, više ili manje, nefer ubiranje zasluga u koje su svoj trud i ideje ugradili drugi.
Mislim i da su ideje malo precenjene – ima ih na svakom koraku, ali nema „radenika“ spremnih da zasuku rukave i pretvore te rečenice u stvarnost. A ljudi kratko pamte i ne vole priče sa puno glavnih junaka – jedan im je dovoljan, pa makar i ne bio sasvim glavni.
Dakle, Vuku kapa dole za trud, a što drugi nisu na počasnom mestu…možda je trebalo da budu uporniji? 🙂
Dragane, formulisao si vrlo lepo nešto što mi se motalo po glavi: nema „radenika“ – u pravu si, i ne samo kad je reč o Vuku, nema ih ni u današenje vreme… a nesumnjivo se Vuke debelo oznijo, ako ništa drugo, sakupljajući građu za svoja dela.
Da, sve ovo je lepo, ali gosudična bi trebala navesti odakle joj ovi podaci; šta je koristila pri „istraživanju“, ko su izdavači, kada je štampano, gde je izdato i sve ostalo što ide uz ovakve „tvrdnje“! Ako je tamo negde dana i dana tog padala kiša a neko tvrdi da je to istina, treba i valjanih dokaza za tu tvrdnju!
Ako sam dobro shvatila, ja sam „gosudična“?
Izvinjavam se, pretpostavila sam da će oni čitaoci koji već dođu na ovaj post imati makar neka predznanja o tome gde je i kad štampano nešto od kapitalnih dela koja sam navela.
Ako ste mislili na literaturu koju sam koristila prilikom pisanja – nema je, tačnije, davno je pročitana i ima je mnogo, i zahvaljujući ukrštanju podataka u mojoj glavi, nastao je ovaj post. Na neke od stavova uticali su i profesori koji su mi tada predavali, pa deo izvora predstavljaju i njihova predavanja.
Srećom, ovo je blog, a ne naučni rad, pa nisam u obavezi da navodim literaturu 🙂
A ako Vas zanima više o ovoj temi, preporučujuem „Za i protiv Vuka“ Meše Selimovića, što je neko od čitalaca već u komentarima preporučio.
DRAGA MOJA, AKO SE VEĆ NEŠTO TVRDI, DA LI NA BLOGU, ILI BILO GDE, NAIME RADI SE O ISTORIJI, A NE O NEKOM DOGADJAJU OD JUČE, PONOVO KAŽEM – VALJALO BI POTKREPITI OPIPLJIVIM DOKAZIMA. OVAKO ISPADA REKLA-KAZALA! NIJE NI ČUDO ŠTO NAŠI ISTORIČARI NISU CENJENI U SVETU KADA NASTUPAJU SA LABAVIM NEBESKIM DOKAZIMA. OVDE NIJE REČ O NEKOME KO JE NAŠ KOMŠIJA ZA KOGA TVRDIMO DA JE NA PIJACI KUPIO KILOGRAM PARADAJZA, A ON MOŽDA PAZARIO KROMPIR. VI SRBI ME UVEK RAZOČARATE SVOJOM POVRŠNOŠĆU. INAČE, GOSUDIČNA, NISAM NI IZ JEDNE REPUBLIKE BIVŠE JUGOSLAVIJE, DAKLE NI MOJ MATERNJI JEZIK NE POTIČE SA OVIH PROSTORA! POZDRAVLJAM!
Ne razumem sta hocete da kazete. Iznela sam istorijske podatke I mozete ih proveriti na milion mesta. Sta nije jasno?
Članak je dobro napisan, čak šta više perfektno:)
Što se tiče informacija i istorije …nekad sam bio prvak svih takmičenja iz istorije koja postoje i kad sam malo odrastao svhatio sam da je istorija nauka pretpostavki i zaključivanja na osnovu dostupnih informacija. I ono glavn0 istorija nikad ne može da se proveri do kraja što uvek ostavlja prostora za diskusiju. Da nije tako verovatno ti ni ne bi napisala ovaj članak.
Tekst je veoma informativan i sa zadovoljstvom sam ga pročitao i bookmarkovao sam ovaj blog tako da kad stignem ću da ga pratim:)
Drago mi je, Marko, vidimo se na blogu! 😉
Marko, ili „čak“ ili „štaviše“ nikako zajedno i „štaviše“ se ne piše odvojeno jer onda ima drugo značenje.
e da znaš koliko brzo kucam ne bi na to obraćao pažnju… btw Saša se piše sa š na Sasa 🙂
Vuk zapostavio Jug. Što se mene tiče, ja mu to nikada neću oprostiti.
Milice, nažalost, tek danas otkrila sam tvoj blog. To sam nadoknadila čitanjem postova o jeziku i još po nekim postovima, koliko sam stigla. Oduševljena sam. Bravo!
Pisala sam i ja o Vuku, ali samo o njegovoj borbi za slovo J: http://miljalukic.blogspot.com/2010/09/j-slovo-necastivog-ili-njegovo.html
Ja nikad nisam cuo nikoga da kaze PRECEDNIK. Cuo sam nek slicne cudne tvorbe reci kod manje obrazovanih ljudi, obicno na selima, kad kazu „praci“ umeso „prasci“. Ali „precednik“ nikad čak ni kod njih.
Što se slova E i en samo nejga tiče, kao i u svakom jeziku imamo četiri različita akcenta ali se oni u srpskom ne obeležavaju, kao ni posleakcentske duzine, kratka i duga. U ruskom jeziku recimo slovo „jo“ („ё“) se sve češće piše kao „e“, u hebrejskom se samoglasnici i ne pisu itd.
imam gresaka u kucanju ali to je to 🙂 i naravno mislio sam kod akcenata da ih imaju i drugi jezici (neki vise neki manje a ne 4 kao mi)
Imamo mi i vise, ali 4 belezi Pravopis 🙂
„kao i u svakom jeziku“????
Ne hvataj se za greske u pisanju… ispravio sam
Da se svaki glas obelezava zasebno imali bi previse slova.
Pismo treba da bude i efikasno