Od kad guram bebeća kolica mnogo sam svesnija poteškoća sa kojima se suočavaju invalidi u Beogradu (u politički korektnom novogovoru trebalo bi da umesto „invalidi“ napišem „kategorije stanovništva sa posebnim potrebama“ ili već nešto slično, ali to smatram licemernim u zemlji u kojoj je podvig izaći iz zgrade, da ne govorim o nečem „izazovnijem“, na primer, odlasku u centar grada, prolazak Bulevarom… Dakle, ako se korektnost zasniva samo na nazivu, na apstrakciji jezičkog simbola, a nema je nigde u praksi, to nije korektnost nego licemerje). Da bih izašla iz zgrade, moram da uguram kolica u lift, potom da ih snesem niz dva stepenika, pa kroz vrata, pa još dva stepenika. Odatle mogu relativno normalno da se krećem samo široko zaobilaznim putevima, a i oni su neretko zakrčeni kontejnerima za reciklažu (da, onim ogromnim kontejnerima – umrla sam od smeha kad sam ih tu videla, kao, društveno smo odgovorni, recikliramo, a vi sa kolicima preletite!), ili da opet nosim kolica uz i niz stepenice. Moja je sreća što imam dve ruke i dve noge, pa mogu da podignem kolica, a šta da radi neko ko u tim kolicima sedi?
Naša Vlada, tačnije Ministarstvo za socijalni rad, pokrenulo je kampanju protiv diskriminacije (valjda kao podršku usvojenom Zakonu o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, koji je stupio na snagu pre više od godinu dana) u vidu TV spota. Možda ja ne uspevam da vidim druge aktivnosti, ali, rekla bih da se na TV spotu kampanja i završila.
U Beogradu trenutno postoji desetak javnih mesta na kojima je obezbeđen prilaz za invalide. Često čujem kako „na Zapadu ima mnogo ljudi u kolicima, a kod nas nema“, ali, nažalost, to ne znači da smo mi Srbi otkrili Asteriksov čarobni napitak, nego kod nas jednostavno nema uslova da ljudi u kolicima izađu iz stanova! I to je tužno i sramotno u isto vreme.
Ali, kakve veze sve ovo ima sa naslovom ovog posta? Ne znam koliko čitaoci mog bloga gledaju „Grand“ na TV Pink, ali dovoljno je samo nekoliko puta „baciti oko“ zarad ove analize. „Grand“ nas „napada“ i ako ga ne gledamo, kroz reklame, sa kioska, sa bilborda, kroz druge TV emisije, sa drugih TV stanica… U „Grandu“ ćete na jednom mestu videti i ono što nazivamo „starom gardom“ pevača, i novokomponovane turbo-zvezde, i pevače-pripadnike nacionalnih manjina, i homoseksualce, i slepog pevača, i pevača u invalidskim kolicima.
Ako je istina da je „Grand“ najgledanija emisija na ovim prostorima, a ja ne sumnjam da jeste, onda svaka čast Saši Popoviću na širokogrudosti i
društvenoj odgovornosti. Jer, ako se je normalno d prosečan Srbin navikne na ideju da čovek u kolicima peva kao i neki drugi pevač, ako počne da voli i peva pesme slepog pevača, postepeno će prihvatiti nečiji invaliditet samo kao još jednu individualnu različitost, i konačno, možda će mu jednog dana sinuti da se pored svakog stepeništa nalazi i rampa. Za početak, biće dovoljno da prestane da se parkira na trotoaru.
MILICA ČALIJA blog 
A ko kaže da invalidi sa „Pinka“ ne pevaju i sviraju novokomponovano sranje! Gledano sa te strane nemam zašto da im se divim!
To uošte nisam ni pominjala, jer nije poenta u tome. Poenta je da se jedna različitost „servira“ u programu koji narod masovno gleda. A da je „sranje“ – jeste, ali naš narod voli sranja… Kada bi se elementi društvene odgovornosti emitovali u pristojnom programu videli bismo ih Vi, ja i još šačica naših istomišljenika, i poruka opet ne bi stigla do ljubitelja sranja.
Na FONu su poslednjih par godina bile opasne kritike na racun fakulteta koji nema rampu za studente sa invaliditetom i ako studenata ima. Ne znam dokle se stiglo sa tim, obzirom da su izgradili jos par objekata ali mi se nesto cini da niko na to nije obratio paznju…
To se da ispraviti, postoje načini da se prilagode već izgrađena stepeništa. Ako se hoće.
Način na koji pomenuta kreatura postupa i komunicira sa kandidatima, učesnicima, pa tako i nekom ko je invalid je STRAŠAN.
Samo toliko.
Podsetilo me je ova pohvala bez osnova na jednu izreku iz sredine 90-ih:
„Ko krade taj i ima,
Ko ima taj i daje,
Ko daje taj je dobar čovek“.
Ne kažem da gorepomenuti Saša Popović krade. Ne znam ni da li je i koliko krao. Samo sam jednom video na NASLOVNOJ strani jednog magazina novokomponovane provenijencije iz njegovih usta nabrojana materijalna bogatsva koja je stekao.
Taj čovek ne zaslužuje da o njemu ni pričamo, ni pišemo. Dovoljno je pogledati ga jednom u bilo kojoj emisiji.
Srbo, svako ko genereiše gledanost od dva miliona ljudi zavređuje da o njemu pričamo, naročito mi koji se bavimo komunikacijama i medijima. Što se tiče načina njegove komunikacije, verovatno si u pravu, ne mogu da pišem o tome jer nisam gledalac Granda, ali ono što sam videla ne izgleda mi drugačije od bilo kog voditelja bilo koje zabavne emisije (drugi probem o kome možemo da pišemo je na kom je nivou komunikacija an general u našim medijima).
Da li krade ili ne, takođe ne znam, ali znajući koliki su honorari šund pevača, i uzimajući u obzir činjenicu da im je on tvorac i menadžer, znajući koliki je tiraž Grand revije, rekla bih da nema potrebe da krade. Pa pogledaj samo koliko je stotina hiljada ljudi glasalo (O SVOM TROŠKU) za aktere Farme. Ljudi, dakle, vole da daju pare na šund.
Ali to sve nije bitno za ono što sam želela da kažem, a to je: ako ljubitelj šunda vidi feminiziranog pevača u svom omiljenom Grandu neće reći „pederčina, ajde da ga bijemo“, nego će pevati njegovu pesmu. Ako vidi pevača u kolicima neće reći „bogalj, ne treba da izlazi iz kuće“, nego će pevati njegovu pesmu. I na taj način će prihvatati razlike.
Srbiji treba mnooooogo promena, ali u našem konzervativnom društvu promene se prihvataju sporo i teško, i jedino ako su uvijene u poznato nam ruho. Svesno ili nesvesno, Popović to upravo čini.
Kada sam videla izvodjenje pomenute pesme na izboru za Miss Srbije moram da priznam da sam osetila dozu gadjenja. Sve mi je to tako lazno i uopste asocira me na zloupotrebu.
Nagrada za kvazi drustvenu odgovornost.
No, ko sto Milica rece mozda do gledaoca sranja dopre neka drugacija poruka…
A mozda sam i ja u krivu.
Elem, obzervacija vredna pomena svakako.
Umesto „invalidi“ možete da koristite termin „osobe sa invaliditetom“. Nije pitanje kako mi doživljavamo društvo i da li smatramo da je korektna terminologija licemerna i zašto. Ove osobe žele da kada o njima govorimo koristimo termin „osobe sa invaliditetom“. Meni je to dovoljan razlog (a ima ih još dosta, mogla bih o tome esej da napišem). Ako mi neko kaže „Nemoj me tako nazivati, vređaš me“, ja ću to prestati da radim. Prosto i jednostavno. Dok je moja ćera bila beba i sebe sam posmatrala kao osobu sa hendikepom upravo iz navedenih razloga nemogućnosti kretanja. Hendikep je u društvu, a ne u osobi.
A „doprinos“ Granda i Saše Popovića unapređenju prava osoba sa invaliditetom i smanjenu diskriminacije neću ni da komentarišem…
Umesto svakog daljeg komentara o pomenutom Popoviću, ali i širem kontekstu:
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=945113
U Zenici (činjenica mnogo manjem gradu nego što je Beograd) je omogućeno kretanje i pristup skoro svim invalidima. Sve ustanove su u skladu sa donešenim zakonom izgradile prilazne rampe, na svim trotoarima je napravljen prilaz tako da se invalidi mogu i sami kretati u kolicima. Jedini je problem još uvijek sa nesavjesnim građanima (čitaj: mangupima i idiotima) koji parkiraju po trotoarima.
Kako se došlo do toga? Nije Zenica grad u kojem se nešto vlast sjetila da povede računa o tome, nego postoji jako udruženje paraplegičara koje na čelu ima prilično upornog i sposobnog čovjeka, takođe u kolicima. Oni su pritiskali vlast, tražili i bili uporni u sprovođenju donešenog zakona. A uspjeli su čak u tome da svi njihovi članovi imaju izgrađene rampe za izlazak iz zgrade.
Veliki pothvat i uspjeh koji samo govori u prilog tome da nekako sve stvari ipak moramo uzeti u svoje ruke.
Apsolutno se slažem. Ovde, za sada, postoji mogućnost samo da se lokalnom inicijativom od opština dobiju sredstva za prilaze zgradama 😦
[…] nekoliko dana rovinjajući po internetu naletim na blog Milice Čalija koja se u jednom svom postu “žali” na poteškoće u kretanju sa kojima s…. Nemaju izgrađenu infrastrukturu, nemaju zakošenja na trotoarima i ostale stvari koje su potrebne […]