Danas (4.7.) se završilo izvođenje mjuzikla „Mamma Mia“ u Beogradu. Trebalo je da se završi 11. jula, ali organizatori su skratili gostovanje internacionalne „Mamma Mia“ trupe, jer, očigledno, nije prodato dovoljno karata. Zašto? Da li su bile preskupe? Koštale su 2.200, 2.970, 3.300 i 3.960 dinara, dakle, kao prosečni koncert, čak i manje (primera radi za G’n’R koštaju od 3.900 do 4.950 din). Da li je mjuzikl loš? Naprotiv, videlo ga je preko 42 miliona gledalaca širom sveta, u Londonu je jedna od najigranijih predstava i igra se i dan danas. Da li mi, Srbi, ne volimo mjuzikle? Rekla bih da je i na to pitanje odričan odgovor:  naime, već godinama su rasprodati „Jadnici“ u Madlenianumu, a dve najposećenije predstave, takođe godinama, u Pozorištu na Terazijama su Kabare (sa maestralnim Slobom Stefanovićem u ulozi konferansijea) i Čikago – obe su mjuzikli. Zašto se, onda, internacionalna trupa pokupila nedelju dana ranije iz našeg glavnog grada?

Da se razumemo, ja ne mislim da je Beograd gde i London, i da bi ovakav mjuzikl mogao da igra mesecima, ali sam ubeđena da u Srbiji, pa čak i samo u Beogradu, postoji dovoljno ljudi da se proda 17 predstava u Areni svedenoj na četvrtinu kapaciteta. Međutim, nije prodato ni celih osam. Čak i vikend predstave bile su sa dosta slobodnih mesta u publici.

Šta je moglo da se uradi u ovom slučaju što bi prodalo sve unapred najavljene predstave?

Evo mog mišljenja:

Kao i uvek, potrebna je edukacija. Zašto se sve više sredstava koje unapređuju zdravlje ne reklamira na klasičan način, već kroz plaćene termine u kojima lekari objašnjavaju efekte i dejstva?  Jer gledaoci ne znaju sve o svemu, niti su dužni da znaju. U slučaju „Mamma Mie“ zadatak je bio lakši nego kod medikamenata, naime, svi su čuli za Abbu, a mnogi za „Mamma miu“, te je jednostavno kroz  niz PR aktivnosti  trebalo objasniti potencijalnim gledaocima čari ovog mjuzikla i njegovu ekskluzivnost. Trebalo je nizom nastupa u medijima objasniti da muški deo Abbe nisu samo muzičari, već i autori pesama, i vlasnici prava, koji vrlo pažljivo filtriraju kome će ta prava ustupiti, te da je ovaj mjuzikl prava eskluziva. Tim pre što su Bjorn Ulvaeus i Beni Anderson lično instruirali učesnike ovog mjuzikla.

Trebalo je sarađivati sa TV stanicama, kupiti dokumentarac o Abbi (bilo koji, čak i najjeftiniji, u svakom se pominje „Mamma Mia“) i emitovati ga u dogovoru sa TV stanicama. Ako je dogovor nemoguć, zakupiti termin (svakako bi manje koštao od emitovanja spota u prime time-u na RTS-u, što su organizatori priuštili u nedelji prikazivanja).

Trebalo je sarađivati i sa radio stanicama koje bi emitovale pesme Abbe i instruirati voditelje da u najavama ili odjavama pomenu i mjuzikl.

Potom, nije trebalo dozvoliti glasine „ko zna koja to nama postavka dolazi… mora da je australijska… baš će u Srbiju da dođe prva postava… „, trebalo ih je unapred demantovati informacijom o tome kako postoji jedna jedina internacionalna trupa, koja ide po svetu, i uputiti na zvanični sajt na kome to lepo piše. Ponov, dakle, ovom mjuziklu nije data ekskluzivnost koju zaslužuje.

Film „Mamma Mia“ je najprodavaniji film u istoriji  Velike Britanije, tamo ga poseduje svako treće domaćistvo. Kod nas nije doživeo senzacionalan uspeh (možda zato što je premijera održana krajem avgusta, u doba godišnjih odmora, mada, usudiću se da ponovo za t okrivim nedostatak promotivnih aktivnosti), ali je moglo da se „iščeprka“ nešto od promotivnog materijala, pre svega mislim na intervjue sa glumcima i fotografije, koje producentska kuća uvek dobije sa sve pravima za objavljivanje u štampi. Hoću da kažem da, ako su glumci mjuzikla previše anonimni za nas da bi privukli medijsku pažnju, promocija je mogla da se „vozi“ na glumcima iz filma.

Zatim, tu je čitavo mnoštvo besplatnih alatki, pre svega na internetu, i pre svega društvenih mreža, koje su se mogle iskoristiti za promociju. Kao primer može da posluži ovaj testić ličnosti koji sam danas na brzinu „sklepala“, ilustracije radi: Koji si lik iz „Mamma Mie“.

Još jedna od kreativnih, a popularnih alatki za promociju jeste nagradna igra. Nikome nije palo na pamet da mjuzikl čija se radnja dešava leti na grčkom ostrvu poveže sa Grčkom i letovanjem. Potpisujem da bi se lako dala ubediti Grčka Turistička Organizacija da učestvuje u promociji svoje, krizom ugrožene, turističke destinacije, naročito ostrva Skopelos na kome je sniman film. A čak i da ne bi, opet je jedno letovanje koje bi se dodelilo kao nagrada gledaocima mjuzikla jeftinije od pomenutog emitovanja na RTS-u, koje, očigledno, nije urodilo plodom.

Mogućnosti je bezbroj. Nažalost, organizatorima ovog događaja – Beogradskoj Areni, izgleda, nije previše stalo do uspeha dešavanja koja organizuju. Zarađivali ili ne, tu je gradski budžet da ih finansira.