Mesecima već svaka vest o „Jat“-u me beskrajno nervira. Nekako, osećam se kao ovca kad vidim da direktor ovog društvenog preduzeća ima platu od pola miliona dinara koju je „zaslužio“ tako što godinama beleži gubitke. Tako je prošlu godinu završio sa 15 miliona evra gubitka! Ali to ga nije sprečilo da kupi 13 novih službenih automobila upravo krajem prošle godine. Među vestima o „Jat“-u ima i onih koje više uteruju strah u kosti nego što nerviraju. Navešću samo neke: „’Jatov’ avion se zamalo srušio“, „Sa „Jatovog“ aviona otpadali šrafovi “, „Turska: Avion ’Jata’ skliznuo s piste“, „Avion „Jata“ prinudno sleteo u Sofiju“, „Avion ’Jata’ vraćen sa leta za London“, „Drama na „Jatovom“ letu Rim-Beograd“… Neko će reći: pa ima još kompanija kojima se dešavaju i gore stvari (pu, pu, daleko bilo). Istina. Ali druge kompanije se ne plaćaju od srpskog poreza.

Hajde sada da posmatramo „Jat“ kao beslovesni građani, koji se ne pačaju mnogo u politiku, već bi samo da se prevezu do neke destinacije. Ovaj građanin samo može sa uzdahom da posmatra po kakvim cenama putuju neki drugi Evropljani, čija država ne insistira na monopolističkoj poziciji domaćeg avioprevoznika, već je „otvorila nebo“ i za druge kompanije, naročito takozvane „budžet avioprevoznike“ (budget airline). Reč je o kompanijama koje nemaju ketering u avionu uključen u cenu, nego putnicima naplaćuju piće i sendviče. Kamo lepe sreće da „Jat“ tako radi. Ja bih mnogo volela da se odreknem najskupljeg magazina u istoriji novinarstva (govorim o „Jat“ reviji, čija je produkcija uračunata u cenu karte. Ili, beše, u cenu mog poreza?), i da se odreknem najskupljeg sendviča na svetu, koji ionako i ne pojedem u avionu, i da onda platim kartu po nekoj razumnoj ceni. Istina, prošle i ove godine „Jat“ je reklamirao promotivne cene karata od 19 evra. (Hmmm… reklamirao? Da, i to kroz sve ATL kanale: TV, radio, bilbordi. Mene su učili da se budžet za reklamiranje određuje na osnovu ostvarenog profita od prodaje. A koliki je ostvareni profit kompanije koja posluje sa gubicima? Da citiram pevca Sofronija, „dva put ništa je ništa, crva nije ni bilo“, a reklamiranje smo, dakle, opet platili mi, građani). Međutim, „promotivna“  cena od 19 evra važila je samo za let u jednom pravcu, a povratna karta koštala 38 evra. (Gledala sam let do Beča). Kada se dodaju takse i servis karta je koštala 148 evra. Da ne zaboravim, ja, kao obična smrtnica, nisam mogla da dođem ni do takve karte, jer mi ni mama, ni baba, ni strina, ni komšinica ne rade u „Jatu“. Znam, neverovatno je da ja ne poznajem nikioga od 1.697 zaposlenih (od čega je više od polovine višak po rečima predsednika upravnog odbora, Saše Vlaisavljevića). Poređenja radi, malopre sam isti ovaj let potražila na „Flaj Niki-ju“. Cena povratne karte je 58 evra. Mislim da je matematika jasna i bez crva.

Dodajmo još i da „Jatovi“ putnici imaju besplatan prevoz do aerodroma, i besplatno osiguranje u zemljama Evrope. Hvala lepo, ni to mi ne treba, platiću taksi i imam Europe Assistant osiguranje, a vi mi sve to nemojte uračunati u sumanuto skupu kartu. Ili, opet beše državna kasa?

I sada dolazi vrhunac: premijer Cvetković početkom ove godine najavljuje da će država prodati „Jat“. „Hvala Bogu“, pomislima ja, i zapitam se kojoj će budali da prodaju kompaniju sa više dugova nego što sama vredi. A onda me Cvetković dotuče, i kaže da će država (čitaj: mi, građani) preuzeti dugove „Jata“, a „Jat“ čemo nekome da ponudimo kao lepu, čistu, umivenu mladu, bez dugova. A je l’ mogu onda ja da preuzmem „Jat“?

Budući da mi je za danas dosta negativne energije kojju neminovno genereše bavljenje državnom kompanijom, neću danas ulaziti u neprofesionalnost njihove PR službe (redovno se oglašavaju u raznim jutarnjim programima da kažu da je „sve po redu letenja“, a nigde ih nema da daju izjavu kad se objavi neka od vesti sa početka. Neću ni ulaziti u sumanutost najnovijeg „unique selling pointa“ (da, da, „Jat“ ima novu kampanju…), objašnjavajući kako je možda bolje da reklamiraju sigurnost, bezbednost letova, šta god što je stvarno putnicima bitno, ili što bi možda poporavilo blatnjavu sliku o njima… za kraj, evo čime je inspirisan ovaj post:

Novi bilbordi „Jata“.

Kome da se žalim kad me opet u „Jatovom“ avionu sačeka staramajka?