U jednoj od svojih knjiga, veliki mag marketinga Dejvid Ogilvi ovako savetuje čitaoce koji se spremaju da odaberu marketinšku agenciju: Tri večeri za redom gledajte televiziju i beležite reklame koje Vam se dopadaju. Potom saznajte koje su agencije radile reklame koje Vam se dopadaju, odbacite one koje rade za Vašu konkurenciju i sa preostalim sa spiska zakažite sastanke.
Iz večeri u veče gledam televiziju i, iskreno, ne bih zapisala ni jednu reklamu. Danas sam prošla kroz grad obraćajući više pažnje na bilborde, te sam imala priliku da zaokružim stav o „integrisanom marketinškom sivilu“. Naime, ekstenzije kampanja na bilborde još su tragičnije nego kada se gledaju na ekranu.
Evo šta se može videti u reklamnim blokovima:
- U toku je svetsko prvenstvo.
Potpuno je nebitno koji proizvod reklamirate, bitno je da se „nakačite“ na svetsko prvenstvo u fudbalu. Tako se u reklamnim blokovima oglašava više proizvođača piva, sa gotovo istovetnim reklamnim spotovima u kojima grupica navijača navija, urla, pije pivo… a sve kroz amaterske i kvazi-duhovite skečeve.
Kao što rekoh, nije bitno koji proizvod reklamirate, bitan je fudbal! Da li ste videli Cerestiove kese sa cementom kako igraju fudbal? I Smoki se može povezati sa fudbalom. Neko bi sad pomislio da je Smoki idealna grickalica uz gledanje prenosa, ali NE! Na bilbordima Smokiji igraju fudbal! Grafičko rešenje podseća na pano sa kolažima u osnovnoj školi.
2. Pano me podseti na drugi katastrofalni bilbord, Frikomov za „stare“ sladolede. Iznenađujuće amatrske i loše produkcije, koja ponovo liči na kolaž iz likovnog, ovaj bilbord prikazuje slona sa leve strane, i „lepezu“ Rumenka, Lenija, Kaprija i Čoko-Moka s desne. Naravno da se svi sećamo sladoleda koje smo obožavali pre petnaest, svadeset godina. Ali to ne čini da se osećamo kao slonovi, niti je ovo poređenje imalo laskavo. Tim pre što, ukoliko kampanja igra na kartu nostalgije, pakovanje bi moralo biti retro – onakvo kakvim ga se sećamo, što je ispravno shvatio Kraš (čokolade) ili Pionir (Kesten desert), ali ne i Frikom. Oni su se odlučili za „redizajn pakovanja nekadašnjih sladoleda“!
Jedino što meni govori ovaj bilbord jeste: „Ako jedeš sladolede, ugojićeš se kao slonica“!
Kad sam već „oplela“ po frikomu, ima još: reklama koja je tužna, domaća verzija spota Pussy Cat Dolls. Dok srpska verzija „dolsica“ đuska i hopsa, kamera „izlazi“ iz spota, te gledalac shvata da je spot zapravo na nekakvom televizoru. Čekate poentu? Nema je! To je kraj reklame!
(šta li se desilo sa autorom koji im je prekopirao spot Kritine Agilere za neku od prošlih kampanja? To je, makar, izgledalo dobro…)
3. Posebna kategorija su sinhronizovane reklame, koje, osim što izgledaju previše nemački, ili previše češki, ili, jednostavno, previše inostrano, uporno pokušavaju da me ubede da treba da nosim 5 kilograma deterdženta u tašni, ili da me sin neće voleti ako mu košulja u kojoj se valjao u blatu ne bude blistavo bela kada mu je operem!
4. Digresija: ne razumem sezonalitet reklama za žilete/brijače/trake za depilaciju. Da li to znači da su tokom zime dlake OK? (da parafraziram M. Bobić-Mojsilović)
5. Da se vratim na reklame koje bih poželela svojo najljućoj konkurenciji: zapravo, to su sve aktuelne rekame: paketi sa mnogo više minuta mobilne telefonije koji se cede iz paste za zube (u kupatilu prosečnog Šveđanina? Koji ima peglu za kosu?), animirani lik smešnog glasa koji uzima stambene kredite (ili onaj drugi, mali, zeleni, što trči po plaži), reklame u kojima „protrčavaju“ kobasice i brašno dok spiker urla snižene cene, razulareni navijači koji urlaju uz pivo…
Ali „najbolnija“ tačka je užasno siromašna produkcija. Tačnij,e produkcija koja IZGLEDA siromašno. Shvatam ja, kriza je, „krešu“ se budžeti za marketing… ali produkcija reklama i bilborda zaista izgleda kao radovi dece iz osnovne škole. Koliko god da su plaćeni.
A možda je kod nas novac neverovatno pojeftinio, pa mogu da se prodaju i ovakva diletantska reklamna rešenja?
MILICA ČALIJA blog 
To što si napisala i jesu neki od razloga zašto će takvi tipovi oglašavanja (interruption-based) za 10 do 15 godina postati prošlost.
Ja mislim da ste Milice baš, baš prestrogi. Ispada kako ja shvatih da je reklama sama sebi svrha i da treba da bude umetničko delo. Nije tako, bar ja ne mislim da je tako. „Džaba“ dobra reklama iliti dobra produkciji ili šta god ako se reklama „ne prima“ među onima kojima je namenjena. Evo npr. reklama za bgd filharmoniju nema veze sa fudbalom, ali ja čisto sumnjam da će povećatu udeo onih koji idu na koncerte. Ne znam ni odnos npr. u udelu u prodaji Coca-Cole vs. Pepsi ali mi se laički čini da je na strani prvih. I to ne zbog nekvaliteta Pepsi reklama već jednostavno što istih nema ili skoro da nema. Kako ja vidim važna je učestalost ili ponavljanja reklama što utiče na kupca da kad vidi pomisli na neki proizvod (npr. osvežavajuće piće, pa i deteržent) i kupi taj neki određen, učestalo reklamirani proizvod.
Uostalom, firmama je i cilj da povećaju prodaju a ne da dobijaju hvale od marketinških stručnjaka. Mozba bi neki brend na duže staze učestalom i kvalitetnom reklamom mogao da utiče na mišljenje kupaca, ali to opet zavisi od toga čta se nudi kao proizvod ili usluga. I to tečko može da bude proizvođač piva, trake za depilaciju ili smokija.
A što se ovog poslednjeg tiče, ja se uvek setim koleginice koja je dobila grdnju od kčerke..mama a što ti jedeš hranu za decu (SMOKI) :)) Proizvod čiji su deca i najveći konzumet sigurno neće zbog dobre produkcije ili originalnosti da utiče sa istom na takve konzumente (decu)
Kako se ono kaže, prema svecu i tropar
Aleksandre, stroga sam u skladu sa cenama agencija koje prave pomenuta reklamna rešenja. Igrom slučaja radim u toj „indutriji“ te znam o kojim se ciframa radi i zato tvrdim da je za taj novac krajnji proizvod koji vidimo na ekranu – sramota.
Što se tiče učestalosti reklamiranja, apsolutno ste u pravu. Praksa je pokazala da se, jednostavno, prodaje ono što se reklamira. Ali, kupci nisu budale, loš proizvod im se može prodati samo jednom. I to ste takođe dobro primetili.
Što se tiče rivaliteta Coca-Cola – Pepsi, naša zemlja nije baš najbolji reper, to su globalni igrači i tako i treba posmatrati njihove tržišne udele. Globalno gledano, ove dve kompanije se „tuku“ na nekoliko polja, ne samo u kategoriji gaziranih pića, štaviše, Pepsi je mnogo jača u SAD i Aziji u katgoriji sokova.
Vidim Milice da ste krenuli oštro. Like 😉
Takodje mi nije jasno, da svi ti marketari forsiraju TV advertising i outdoor. Mislim da je u pitanju veliki dil (tal) izmedju agencija i medija, tako da se interesi klijenta (pozicioniranje brenda, prodaja…) ipak stavljaju u drugi plan.
Za poslovanje je vrlo bitno aktivno prisustvo na webu a nadam se da će i ‘naše’ kompanije to shvatiti pre sledećeg svetskog u fudbalu ili ih neće biti.
Dragane, videćemo, petnaest godina će da proleti 🙂
Ja bih pre rekla da će se pronalaziti novi i novi načini reklamiranja, bez napuštanja starih, tačnije, dokle god postoje mediji u oblicima u kojima postoje sada, postojaće i oglašavanje na njima.
Aleksandre, nije oštro, samo je realno 🙂
Što se tiče TV oglašavanje bez sumnje su u igri velike pare. A što se tiče outdoor-a, čini mi se da jrazlog zapravo suprotan: oglašavanje na bilbordima nikad nije koštalo manje nego sada.
Ovo za prašak je posebno iritantno! Ako je nešto nerelano pa bar da bude smešno, što reklame te vrste nemaju.
Elem, moram da pohalim reklamu za Nije svejedno ( da, zapamtili smo slogan ali ne i sok :D) gde onaj dečkić daje autogol a porodica i dalje navija. Evidentno da ide na emocionalno uslovljavanje al svaki put me dirne 🙂 Radi poso nema šta 😀
Druga stvar kod reklama koje kod mene izaziva iritaciju je neistinost koja se plasira (kao na pr. Veet trake…).
U krajnjoj liniji na gledaocu je da zadrži dozu kritičnosti, mada često nije u našoj moći da ostanemo nedoknatu porukom koju neke reklame šalju (kao na pr. mnogo je ok da se pije pivo, to je društveno prihvaćeno i skoro pa da i nije alkohol).
Sve u svemu, pohvale za post 🙂
Milena, slažem se, „nije svejedno“ kampanja je od početka ok. I dodala bih, prema mom skromnom mišljenju, naj domaća reklama svih vremena je prva za Lav pivo („A od kuma – televizor) – prilagođena mentalitetu, duhovita, odlični sniljena, ima dramski obrt, lansirala slogan…
Ovo za prašak je posebno iritantno! Ako je nešto nerelano pa bar da bude smešno, što reklame te vrste nemaju.
Elem, moram da pohalim reklamu za Nije svejedno ( da, zapamtili smo slogan ali ne i sok :D) gde onaj dečkić daje autogol a porodica i dalje navija. Evidentno da ide na emocionalno uslovljavanje al svaki put me dirne 🙂 Radi poso nema šta 😀
Druga stvar kod reklama koje kod mene izaziva iritaciju je neistinost koja se plasira (kao na pr. Veet trake…).
U krajnjoj liniji na gledaocu je da zadrži dozu kritičnosti, mada često nije u našoj moći da ostanemo nedoknatu porukom koju neke reklame šalju (kao na pr. mnogo je ok da se pije pivo, to je društveno prihvaćeno i skoro pa da i nije alkohol).
Sve u svemu, pohvale za post 🙂
(Milena)
Milice, bravissima! I ne moram da se složim sa svim što ste rekli/ćete reći (u ovom slučaju se slažem) ali imate još jednog redovnog čitaoca. Stil ličan a profi, kritike jasne i oštre (jer samo takve nekud vode), obrazloženja prisutna u dovoljnoj meri. Da li sam ja to napokon nabasala na ono što tražim? Nekoga ko će svoje znanje i iskustvo iskoristiti da nam kaže kako je moguće primeniti strane trendove na našem tržištu? Neko ko ima… hm… skrupule i hrabrosti da jasno i stručno kaže šta to ne valja i kako popraviti? Da li da se nadam?
Početak za svaku pohvalu, samo napred!
Nadam se da ste nabasali na mene u tom traženju! 🙂
Hvala.
Odlicno!
Odličan post, sve je jasno, izbjegla si upotrebu metajezika, toliko popularnog kod veleučenih blogera.
Vidim – kod vas isti problemi sa kampanjama kao i ovdje. Princip isti, razlike su u nijansama.
Samo na cestovnom potezu iz Novoga u stari Zagreb 90 posto je potpuno promašenih jumbo plakata. Nastavci su to, uglavnom, promašenih kampanja.
Btw., da li je i kod vas bila popularna era „snaga“ u sloganima? Znaš ono kao – Snaga komunikacije, Snaga štednje, Snaga povjerenja, Snaga energije (LOL), Snaga pouzdanosti… i još kojekave snage 😉
hmmm… mislim da nismo imali neku naročitu „magičnu“ reč koja se provlačila… bila je samo jedna „snaga“, za neke automobilske gume… trenutno je mahom sve „revolucionarno“… a kad smo već kod modernih reči i izraza, treba čovek da bude doktor hemije da bi razumeo reklame za antirid kreme, sad su pune „koenzima“, „hialuronske kiseline“ i ko zna čega sve ne… Ukratko: ako gledalac nema blagog pojma šta su kog vraga ti sastojci – sigurno je dobra krema! 🙂
Produkcija najmanje važan parametar u oglašavanju. Bitnija je ideja i duh. Frikom slonovska reklama ima odličnu produkciju, ali pada na dva mesta. Prvi, pakovanja su retro, nisu replike, drugi, oblik i veličina sladoleda takođe je drugačija u odnosu na onaj pre dvadeset godina. Generalno, ideja je krš jer ako se neko seća kako su izgledali frikom sladoledi – on je slon, po mišljenju oglašivača.
Mislim i da Milica vrlo dobro zna da te nasinhrovane reklame MORAJU da se emituju, jer se dobijaju od vlasnika marke koja se oglašava. Smanjuju se troškovi, rizici i ujednačava (leveredžuje na srpskom) nastup na više tržišta.
Veći problem je jezik kojim se služe pisci (ili kopirajteri, na srpskom). Nakaradan, izveštačen, pun stranih izraza koji se pogrešno upotrebljavaju: Nagrada je ispod nagradnog stikera; donosiocu lifleta poseban benefit; greškom smo poruku komunicirali sa „sniženje 15%“ i time doveli konzumente u zabludu. Izvinjavnamo se cenjenim konzumentima.
Nepamtljivost reklama nije do samih reklama, već do opšteg opadanja pažnje. Mi, kao gledaoci, isključimo mozak. Mi ne pratimo reklame.
Na kraju, i ja sam doveden u zabludu. Nisam saznao koliko koštaju reklame. Ni same reklame, ni emitovanje, ni šteta usled lošig reklama, ništa.
PS: „Nije sve jedno“ je slogan za Nektar sokove
@krdr: meni se čini sa smo se složili da su bitni ideja i duh. To i jeste poenta ovog posta. Druga poenta je da koštaju mnogo (da Vas izvedem iz zablude, produkcija jedne od reklama kakve trenutno gledamo u domaćoj izvedbi košta kao manji stan u Beogradu. U zavisnosti od broja glumaca, broja promena mesta snimanja i korišćenih rekvizita, cene variraju od 25.000 do 75.000 evra). Da pojasnim ono što sam htela da kažem: ako vlasnik brenda izdvoji toliko novca za reklamu, nije li sramota da dobije nešto što izgleda kao da je snimano na filmskoj sekciji osnovne škole? Problem nedostajanja ideja je poseban, i još veći problem.
Što se tiče sinhronizovanih reklama, činjenica da pokrivaju više tržišta ne opravdava njihovu imbecilnost, zar ne?
A što se tiče prekomerne upotrebe stranih reči, o tome sam već pisala: https://milicacalija.wordpress.com/2010/05/31/da-li-je-srpski-jezik-ugrozen-stranim-recima/
p.s. Znam 🙂
Milice,
Isti taj David Ogilvy je rekao: „If it doesn’t sell, it isn’t creative“, u prevodu, „Kreativna reklama je ona koja dobro prodaje proizvod“.
Ja sam se poslednjih deset godina bavio advertajzingom kao kreativac – dizajner, kopirajter, i bio sam jako uspešan u tome. Sada sam već polako prešao u preduzetnike koji imaju određeni proizvod koji prodaju i moram ti reći da je sa ove druge strane sve mnogo drugačije, fokus mi je na prodaji i na građenju brenda, a ne na kreativnosti reklama.
I ja sam, kao i ti, nekada bio revoltiran što svaka reklama na našoj televiziji nije malo umetničko delo. Ali kad racionalno pogledaš stvari, bitne su cifre, koliko je povećana prodaja i brand awareness od neke reklame.
Činjenica je recimo da je jedna od najupečatljivijih reklama kod nas bila ona sa malim žutim pačićima koji se samo kreću po ekranu i vezuju prijatnu i meku emociju za toalet papir. U toj reklami ideja je NULA, znači nema apsolutno nikakve priče, samo prosto aktiviranje određenih emocija, reminiscencija i sterotipa iz našeg mozga i vezivanje istih za proizvod. Ali stalno čujem od ljudi kako hvale tu reklamu, i prodaja im je garantovano skočila.
Isto je i sa fudbalom. Ideja je prizvati u fokus emocije koje izaziva fudbal a zatim samo „prikačiti“ proizvod na tu emociju. Isto ono što se radilo sa ženskim telom poslednjih 100 godina. To jača brend a nažalost nije kreativno.
Sem toga, David Ogilvy je bio NAJLJUĆI protivnik upliva produhovljene umetnosti i fokusa na kreativnost u advertajzingu. Činjenica je da te stvari služe više autoru reklame nego proizvodu koji se reklamira.
Evo potvrde iz prve ruke: Dobijao sam u karijeri razne nagrade za dizajn, a moram da priznam – jedino što me vodilo u radu bila je vizija kako se priča da sam najkreativniji genije i da svi pričaju o meni, kako sam mnogo pametan. Inače me uvek baš bilo briga za proizvod klijenta, i da li će on da proda nešto više zbog mog rada. I potpisujem da 99% ljudi koji sede i smišljaju reklame žele to isto. Kad ih pitaš, reći će „najbitniji je klijent i prodaja“ jer je to politički korektno, ali duboko u sebi, skoro svi ljudi iz sveta advertajzinga žele validaciju pred svetom i nagrade, kakav crni klijent i njegova prodaja, koga je briga za to.
Istoče, slažem se sa svakim slovom. Evo i primera iz moje prakse koji potvrđuje da umetnička dela ne prodaju proizvode: Kampanja za Tak kreker, Krekerizam, je nagrađivana više puta na raznim festivalima advertajzinga, anije „bogznašta“ podigla prodaju krekera. Ali, čak i ako pretpostavimo da tvorci reklama ne žele povećanje prodaje, kao klijent koji ih plaća, nego umetnički prestiž, tek onda, gledano kroz taj kriterijum, reklame izgledaju jadno 😦
Takođe, jasno mi je šta je ideja povezivanja sa fudbalom, ali ne možeš osporiti da su rešenja krajnje neinventivna i da izgledaju siromašno.
Uzgred, pravila sam mini istraživanje na uzorku od dvadesetdvojice muškaraca: ispostavilo se u većini slučajeva oni koji piju pivo i sa kojima komuniciraju „pivske“ reklame, ne gledaju fudbal, ili gledaju samo mečeve reprezentacije. Oni koji prate sve utakmice, makar u mom okruženju, ne piju pivo 🙂 Ne kažem da se ovo implicira na celu Srbiju, ali mi je bilo interesantno.
Pratim diskusiju ovde, pa sam morala opet da zinem. Čini mi se da je ovo – neinventivnost, manjak realne kreativnosti i, povrh svega, gubitak kontakta sa potrošačima – postalo problem u advertajzingu na globalnom nivou. I u SAD se prosečan potrošač žali kako je reklama postala puka smetnja u praćenju programa.
Zato sam u poslednje vreme počela da tražim i gledam reklame i kampanje rađene 80ih godina kada su i postavljeni neki novi standardi u advertajzingu. Toliko se malo promenilo u izradi kampanja od tada, dok je svest potrošača promenjena drastično u smislu njihovog poznavanja onoga što se dešava „iza kulisa“. Pretražite „80s commercials“ na YouTubeu i javite mi da li ste našli nešto što se i danas skoro identično ne radi…. razočaravajuće.
A evo jedne reklame koja je rađena za Super Bowl 2010 koja je uredno mogla da se skine i prilagodi našem tržištu a ne zahteva multimilionski budžet – http://www.youtube.com/watch?v=r0EVSP_6XZA
Btw, Istoče – lepo što priznaješ i iskreno iznosiš ono što svi znamo, a niko o tome ne govori. Kad da očekujemo tvoj blog post na tu temu? 😉
@nikibgd: misliš li da današnji gledaoci očekuju manje, ili im se, jednostavno, manje nudi?
Mislim (a nemam šta puno ni da mislim kad daleko stručniji od mene o tome već mesecima govore i pišu) da je davno prošla era „fore i fazona“ i onoga „vidite koliko smo dovitljivi i pametni, ljubi nas mama“. Živimo i radimo u vremenu kada su informacije dostupne svakom prosečnom potrošaču na iole razvijenom tržištu. dovoljno je da zna za Google pa da provali da smo mu u reklami ili sloganu nešto izvrnuli ili ispričali tek onu bolju polovinu priče. A jednom kada to provali – ugasio ga je i onaj koji je radio reklamu i onaj koji prodaje to nešto. Slično je i u drugim industrijama. Davne ’77. Zvezdani Ratovi su bili čudo za kinematografiju, pa je ’99. Matrix i nas naj tech savvy trajno impresionirao – danas svi znaju šta je blue screen i freeze frame pa se ti čudesni efekti reprodukuju i na pozorišnoj sceni pred živom publikom.
Sad je svakome dostupan bulls**t merač i transparentnost je nova „fora“. Onaj ko ima muda da kaže kako jeste. Pre par godina je neki SAD proizvođač pristao na kampanju (koja se pokazala kao veoma uspešna) u kojoj su se hvalili da su drugi najbolji na tržištu. Nisu prvi, iskreno – drugi su. Uključili su u kampanju jake likove, sportiste, holivudske face, itd koji su bili drugi u nečemu ili osvajali drugo mesto. Time su se povezali sa potrošačima i na ličnom nivou, uvukli im se pod kožu – ne moraš uvek biti prvi i najbolji. Naravno bila je jedna od najuspešnijih kampanja te godine.
Da ne zauzimam više prostora ovde, već sam preterala, evo i današnji post Seth Godina koji mi je legao kao kec na 10 – http://sethgodin.typepad.com/seths_blog/2010/06/slick.html?utm_source=feedburner&utm_medium=feed&utm_campaign=Feed:+typepad/sethsmainblog+(Seth's+Blog)&utm_content=FaceBook
Pitanje je ofucano i više retoričko – zaslužuje li neki narod reklame kakve mu se prikazuju?
Postoje li neke statistike o utjecaju pojedinih kampanja na povećanje prodaje (mislim na ex-Yu područje), ili svi to kriju kao vojnu tajnu?
Što se tiče budalaština u kampanjama, a spotovi su najvidljiviji primjeri, mislim da su dva glavna razloga: ili je agencija nesposobna napraviti bilo što drugo, ili to radi namjerno.
U prvom slučaju moguće je da je kreativni direktor ego manijak i control freak, dakle čovjek koji misli da je nezamjenjiv i da se mora u sve miješati, ili je većina ekipe dostigla razinu vlastite nesposobnosti (Peterovo načelo) pa uzajamno uživaju u svojoj ‘genijalnosti’. Ako je ostao netko pametan, taj je u manjini i šuti jer se boji za vlastitu egzistenciju.
U drugom slučaju, kada agencije namjerno rade nebulozne kampanje, to se radi zbog novca, naravno, i fućka im se za umjetnički dojam. Možemo se smijati i gaditi nad takvim primjerima, međutim klijent se na kraju najslađe smije ako mu takva kampanja poveća prodaju (pred očima mi je ovo, iako ne znam koliko je direktno utjecalo na zaradu: Kakati kod Karla, http://bit.ly/karlo-shit ).
Kreteniziranje likova u spotovima očita je ponekad namjera i kod najkvalitetnije producirane kampanje. Tako, naime, savršeno komunicira sa ciljnom grupom.
Veoma često i klijenti traže da reklama bude to i to i amen!
Radila sam sajtove pre nekoliko godina..dolazi čovek koji ne zna kako ide jugoslovenska himna, ali traži da stavim to kako on zna..i onda mi još kaže oće retro ali moderan sajt, da bude u skladu sa onim što je tada moderno na web-u al skroz retro i sfrj…elem…batalila sam taj posao, nek nađe nekog pametnijeg, jer ja sam za te kombinacije, priznajem, glupa.
Drugo…mislim da misle da su genijalci 😀
Kao da niko ko pravi tu reklamu ne sedne da pogleda. Niti imaju neki cilj niti neku dobru ideju, idu sa nekim mlakim sloganima i onda? Ništa. Ili neko misli da će sad ovi što piju jedno pivo da piju ovo drugo jer im je tako rekla reklama…aha, ‘oće 😀
A hoće sigurno i sve domaćice da poslušaju iritantnu ženu koja preporučuje prašak, ili ne daj Bože da kupe onaj što ga preporučuje Seka Sabljić – ona je super glumica, mora da zna te stvari?
Ajde da ne budem ni previše stroga, svidela mi se reklama sa Sekom (jer je mnogo više u njenom fazonu): Teško otvarate kafu? Svašta! (I preseče kesu) 😀
Kolegice, gotovo iste rečenice, ali s malo drukčijim sadržajem bih mogao i ja napisati, ili mnogi drugi dizajneri. Naši problemi su vrlo slični.
Ono što takvi klijenti ne vide, odnosno ne žele platiti, jest izrada koncepcije. Onda to sami rade ili se prave da nije ni potrebno.
Često čujem „pa ti malo nešto tipkaš na kompjuteru i sve kompjuter napravi“. Onda kažem – da, par sati kuckanja i dvadeset godina iskustva, i sve mi kompjuter sam napravi.
Počeo sam kukati, bolje da stanem.
🙂
ahahahha 🙂 pa to je prava konstatacija…kopjuter je čudo, radi sve sam – samo misli ne ume da im čita pa onda moraju oni da pojasne da žele da uradimo baš ono što oni nisu sigurni kako da nam opišu 😀
to su čari ovog posla
@milicacalija
Eh, Milice, nekad sam i ja radio oglašavanju (sa prijateljima sam imao agenciju). Sa jedne strane, klijenti žele da smanje troškove, sa druge strane, zahtevaju imbecilnosti i spremni su da daju pare za to, sa treće su imbecili koji pristaju da da daju pare za imbecilnost (ograda: nisu svi klijenti imbecili).
Ne poznajem današnju situaciju, ali pretpostavljam da je ovakva: postoji nekoliko agencija koje uzimaju najveće poslove i preopterećeni su. U takvim uslovima , kreativci nemaju vremena da izađu sa nečim iole vrednijim. Manje agencije moraju da rade damping cene i time privlače manje kvalitetne klijente. Da bi preživele, uzimaju previše posla pa su kreativci opet preopterećeni.
Trebamo da budemo svesni da klijent ne plaća samo izradu reklame, već i njeno plasiranje, iskustvo, kreativnosti i, najvažnije, garanciju da će ostvariti tržišni efekat.
Pri tom, agencije se ne trude, siguran sam, da ponude odgovarajuću kampanju korisnku. Nisu poštene.
Prepostavljam, vi me ispravite, da je TV kampanja najskuplja. Agencija će insistirati da se radi TV kampanja jer: 1) dobit je najveća 2) ciljna grupa je najšira (efekat sačmare). Ako već klijent mora da plati toliko za kampanju, on će hteti sigurnost, i zato će otići kod najbolje agencije za koju zna.
Neko rešenje jeste da se veći klijenti obraćaju manjim agencijama, a da agencije koriste nezavisne producentske kuće. Na taj način klijent može dobiti uslugu krojenu za njega, uz kvalitetnu produkciju. Manje agencije su sposobnije da predlože netipična rešenja i da više rizikuju.
Naravno, ovo je sve zasnovano na pogledima sa strane nekoga ko je ranije bio u poslu. Svaka primedba i ispravka je dobrodošla.
Alexis de Toqueville je rekao da narod zaslužuje vlast kakvu odabere, verovatno bi se ovo moglo primeniti i na EPP (otkad ne čuh ovu skraćenicu! 🙂
Što se tiče rezultata, moje insajdersko iskustvo govori da se svaka reklama isplati, čak i kada biste imali slogan „Nemojte ni slučajno da kupite moj proizvod!“, povećala bi se prodaja. Ukratko: sve što se reklamira, prodaje se. Makar prvi put. Ako je kvalitetno, prodaće se i drugi, treći, stoti put, a ako nije, samo taj jedan jedini. Potrošače ne možeš prevariti.
[…] U nekom drugom postu bavila sam se lošim reklamama na domaćim TV kanalima. Ovde ću izdvojiti tri dobra primera, koja, osim što poštuju pet pomenutih postulata, imaju originalnosti koja ih izdvaja iz mora drugih reklama: […]
Milice, ja sam Živan iz Šapca. Pročitao sam vaše komentare i želeo bih da vam dam svoju ideju za reklamu npr. za naftnu industriju i ako možete da mi date odgovor da li vam se dopada. ( GLAVA MI JE PUNA IDEJA ZA RKLAME: COCA-COLA, PEPSI, FABRIKA AKUMULATORA, AUTOMOBILI…).
Početak: na moru (može i reci) odvija se trka jedrenjaka. Kamera prikazuje kako vetar puni jedra i brodovi jure, voda udara u njih, zapljuskuje vozača (ne znam kako se zove onaj ko upravlja jedrenjakom, možda jedriličar). Trka se zahuktava, lica učesnika su ozbiljna u jednom trenutku brod koji se nalazi u vođstvu ostaje bez vetra, ostali ga obilaze i polako se udaljavaju od njega. Nemoćni jedriličar gleda oko sebe i na jednom ostrvu ugleda malu benzinsku pumpu (liči na pit stop) sa oznakama npr NIS. Počinje da im maše i dva radnika u kombinezonima (naravno sa oznakama kompanije koja bi se reklamirala) uleću u čamac i šlepaju ga do stanice za punjenje. Na jedru se otvara kao mali poklopac od rezervoara, a radnik iz pištolja za sipanje goriva ispušta vetar koji jedrenjak vraća u trku. Na ekranu se pojavljuje poruka “ ZA SVAKU VAŠU POTREBU“ ili „IMAMO SVE“ ili „UVEK TU ZA VAS“ – NAFTNA INDUSTRIJA SRBIJE.
Reklama bi mogla da ide i u smeru da neki tip sa veoma zgodnom devojkom jedri po moru u nekoj veoma lepoj jedrilici. U jednom trenutku vetar staje oni ostaju na pučini, a u devojka već počinje da gleda sa nezadovoljstvom prema svom dosada savršenom muškarcu. Njega obliva znoj i crvenilo i u sebi pomišlja kako se ovo moglo desiti (to se vidi po izrazu njegovog lica). Naravno u daljini se vide reklamne zastave sa platforme za punjenje brodova gorivom i čovek koji dvogledom osmatra more. U tom trenutku spazi nesrećni par na jedrenjaku i iz svog pištolja za punjenje goriva ispušta jak vetar koji naizad pokreće jedrenjak i stvari se vraćaju u prethodno idilično stanje. Poruka koja se pojavljuje bila bi ista.
HVALA!!!