Ne sećam se više u kom je to domaćem filmu predsednik neke seoske opštine imao uzrečicu „à propos“. Pa je pretio „da će se fizički obračunava apropo ćerku“, goste je zvao da sednu „apropo svečanog stola“, a svečanost u selu je organizovao „apropo uvođenje od prvu sijalicu“.
Nažalost, „frljanje“ stranim izrazima nije „specijalitet“ samo predsednika seoskih opština iz filmova. Moj omiljeni „frlj“ je latinski izraz „a conto“, koji se nekakvom, meni neznanom transkripcijom, u srpskom jeziku pretvara u „NA konto“. Koriste ga i „ljubitelji latinskog“ i govornici koji ne koriste pretenciozno latinske izraze, već su ovo negde pogrešno načuli.
Ovakva „sakaćenja“ latinskog posebno me bolie s obzirom na veliku ljubav koju gajim prema ovom jeziku već više od deceniju. Naime, kada su moji jezički talentovani vršnjaci upisivali smerove takzovanih „živih“ jezika u Filološkoj (nekadašnjoj Drugoj) gimnaziji, ja sam se opredelila sa klasični smer (ili, kako se to moderno i ružno kaže: „mrtve“ jezike, latinski i starogrčki).
Ovu kategorizaciju na „žive“ i „mrtve“ jezike stavljam pod navodnike jer je latinski i danas mnogo „življi“ od mnogih govornih jezika. (Inače, jezike delim an klasične i govorne, ne na „žive i mrtve“). Do pre manje od jednog veka, latinski je bio zvanični jezik nauke u Evropi. Vekovima je bio jedini književni i uglavnom jedini pisani jezik Evrope. Obrazovani Evropljanin do pre stotinak godina nije se mogao zamisliti bez solidnog znanja latinskog, a i danas se latinski uči u školama, ne bi li bio odlična osnov za učenje drugih jezika koji su se razvili na tekovinama latinskog, a koristi se kao zvanični jezik prava i medicine.
No, iako je dodir sa latinskim danas slabiji nego ikada, mestimična upotreba latinskih citata u govoru ili pisanju može dati iskazu veoma elegantnu notu. Pod tri uslova: najpre, da izraze koristite ispravno (dakle, zaboravite „na konto“), potom, važno je znati tačno šta određena latinska fraza znači – u suprotnom, u najboljem slučaju ćete ostati neshvaćeni. I treće, ne preterujte. U jezičkoj „porciji“ latinski izrazi su samo začin, ne treba da nose suštinu značenja, kako bi Vas shvatio i sagovornik koji ne zna latinski. Trebalo bi se ograničiti na one izraze kojima spretno i precizno možemo iskazati ono što želimo reći. Zapamtite da je suština komunikacije da Vas sagovornik razume, a ne da nema pojma šta ste rekli jer ste Vi toliko učeni, a on toliko neuk.
MILICA ČALIJA blog 
Falus lepus na razjašnjenju!
Dobro si ovo rekla 🙂 Pogotovo zadnju rečenicu…
„Zapamtite da je suština komunikacije da Vas sagovornik razume, a ne da nema pojma šta ste rekli jer ste Vi toliko učeni, a on toliko neuk.“
Neki ljudi upravo iz ovog razloga uče latinske fraze, da bi izgledali superiorno valjda…
Једна аналогија
Као што је тзв. мртви латински, а поготово старогрчки живљи од многих тзв. живих језика, тако се може рећи и за људе. Рекао једном Бећковић за одређени тип људи: Који доказ да су живи, осим личне карте, имају? Развијајући даље ту аналогију, на лингвистичком плану можемо се запитати колико људи стварно уме да прича, а колико муца, тепа, кричи и хрчи?! Колико њих фразира и пресипа из шупљег у празно?! Колико се језиком служи с намером да га што боље не разумеју?! Широке демократске основе образовања учинише, изгледа, да је све мање суштински писмених.
Slavice, odlična primedba. U jednoj radijskoj emisiji nedavno je iznet podatak da prosečan tinejdžer u Srbiji raspolaže rečnikom od 400 reči!!! Najpre nisam mogla da verujem, iako je reč o aktivnom rečniku, dakle, reči koje koriste u govoru, ne ukupan broj reči kojima raspolažu. Potom sam razmislila o tom govoru u kome više ne postoji „dobro, lepo, krasno, korisno, odlično“ i slični pozitivni pridevi, svi su zamenjeni sa „vrh“! Pridevi negativnog značenja svi su postali „bedak“. Na isti način i mnoge druge lepe reči jednostavno u nestale iz rečnika naših tinejdžera. Tužno…
Zaista poražavajuće… Ali tačno je, zaista se može osetiti u razgovoru. Više sam se puta našao u situaciji da neke reči koje smatram uobičajenim moram da objašnjavam (a pritom imam 25 godina, što će reći da nije neka drastična razlika u pitanju). Ili članak koji je bio u nekim novinama da se sve češće u pismenim zadacima viđa „w“ ili „@“ i slično. Tužno je ipak najbolja reč…
[…] Koliko se „frljamo“ stranim izrazima? Govorite li latinski? CITAT: …….No, iako je dodir sa latinskim danas slabiji nego ikada, mestimična upotreba […]
Nedavno sam sa drugaricom „špijunirala“ njenu decu, a uz njih naravno i polovinu đačke populacije ovdašnje osnovne škole (u pitanju su završni razredi) koja su komentarisala neke fotografije na FB. Užasnula sam se. Ništa ne razumem, časna reč. Da je na svahiliju bilo, snašla bih se možda. Šifre i skraćenice, tipa „wtt“ (volim te) su još i najmanje zlo. Njihov rečnik je, najblaže rečeno, osakaćen. Nigde interpunkcijskih znakova, nigde velikog slova, smisao se nagađa i nazire…osećala sam se kao da dešifrujem poruke iz štaba SS divizije za vreme rata…
Primer drugi: šalje mi momak poruku (ne moj momak, prestarela sam a i udata, već momak koji ima 27 godina) u kojoj je svaka druga reč „extra“ a ostale i ne razumem najbolje, osim njegovog broja telefona…
Šta je suština ovog komentara? To da ni „živi“ jezici više nisu živi, oni su na aparatima za održavanje života. A ništa se zaista ne radi da se to promeni. Volela bih da vidim pismo koje bi neko od te dece napisalo, a da pod obavezno sadrži minimum jednu stranu A4 formata…
Tužno, saglasna sa @p198…
@ shaputalica i p198:
to je poseban problem i potpuno ste u pravu. Posvetiću toj tužnoj temi neki od sledećih postova…
Sve su manji ekrani (od računara do mobilnog telefona), pa je i fond reči manji – da bi sve reči stale. 😉 Šalim se, naravno. Ali stvarno mislim da danas ništa ne ugrožava jezik toliko koliko SMS poruke – svo to brzinsko kuckanje nameće korišćenje svih mogućih skraćenica koje vrlo uspešno uništavaju srpski jezik (a pravopis da i ne pominjem). Naš jezik je sve više na mobilnim telefonima, a oni su, čini mi se, najgori mogući „aparati za održavanje života“ jednog jezika. 😕
Jezici su zivi, menjali su se kroz vekove, i menjaju se i dalje, to sto smi navikli na neki „odsecak“ tog neprekidnog toka, ne znaci nikako da je to onaj jedini i pravi. Govorim naravno samo o kolokvijalnoj verziji govora, koja po svojoj prirodi ne mari mnogo za standardizacije ni u jednom jeziku, bio on latinski ili srpski.
Kao sto je u tekstu napomenuto bitno (najbitnije, ili mozda cak jedino bitno) je da se sagovornici razumeju, a ako oni to mogu sa manje reci, na manje prostora, sa manje slova, to takodje moze da se shvati kao evolucija jezika ka efikasnijem sporazumevanju kakvo zahteva moderan stil zivota?!
A propos „Vekovima je bio jedini književni i uglavnom jedini pisani jezik Evrope“: i Srbija je vekovima bila prilično kulturna i razvijena evropska država – znaš ono: „a Srbin viljuškom… boc!“ 🙂
A onda su došli Turci… premotavanje… kraj fleš-beka… kao posledica svega, danas je vladar iz senke Saša Popović -Kermit.
Znam, znam, sve ovo nema mnogo veze sa temom, ali nek’ sam ti rekao 🙂
A sada, ono pravo:
Nedavno sam gledao jednu epizodu emisije „Moja priča“ Maje Mrkalj u kojoj je jedna od gošći bila dr Nevena Čalovska – psihološkinja 😉
Školski (i školovani) primer prekomerne upotrebe latinskog! Eto, samo da ti skrenem pažnju na dotičnu gospođu. Ako negde „naletiš“ na nju, obrati pažnju na (njeno) izražavanje!
molio bih za pomoc. treba mi prevod na latinski. „samo je smrt sigurna“
posto ne mogu nigde da nadjem. hvala unapred 🙂
@nikola: mors certa solum est.