Da li je sufiksalna tvorba imenica za ženske osobe pomodrastvo ili jezička nužnost?

Poslednjih godina, svedocima smo upotrebe najrazličitijih oblika imanica koje bi trebalo da označe ženske agense. Tako ćete danas čuti da je žena doktor i doktorka, i doktorica, i gospođa doktor…

Gospođa Svenka Savić, u svom kodesku neseksističke upotrebe jezika, upotrebu imenica muškog roda pri označavanju žena koje se bave određenim zanimanjem, smatra seksizmom, šovinizmom. Autorka čak osuđuje lingviste, da smišljeno sprovode seksizam u jezičkim normama. O tome je hrvatski lingvista Kalođera pisao još (sa jezičkog stanovišta davne) 1981. godine. On, naime, smatra da je doslednija upotreba formi ženskog roda za zanimanja i titule žena u Zagrebu rezultat organizovane jezičke politike i da “puristi propisuju u hrvatskoj standardnoj varijanti srpskohrvatskog dijasistema dosledniju upotrebu ženskog roda, i tako, istini za volju nenamjerno, slijede pravac koji bi ženski pokret pozdravio. Oni time slijede težnju, vrlo živu u razgovornom jeziku i koja vrlo lako ulazi u pisani standard, tako da imamo potvrda za imenice ženskog roda kao što su atašeica, mecenatkinja, sudkinja, itd.”. Iz ovog citata poznatog zagrebačkog lingviste jasno je da planiranje jezičkog razvoja donosi određene rezultate, ali potvrđuje i da u razgovornom jeziku postoji spontana upotreba “muških” i “ženskih” oblika, buduci da  govornici slede opšti obrazac koji im stoji na raspolaganju u jezičkoj strukturi.

Upravo nepostojanje lingvističkih normi u srpskom jeziku, dovodi do stvaranja dubleta u govornom jeziku, kao što su „psihologica“ i „psihološkinja“, „pedijatrica“ „pedijatrinja“, i slično. Lično, da bih izbegla upotrebu usiljenog „ženskog“ oblika, kada govorim o ženi pedijatru najradije upotrebim reč „doktorka“. Stručno, izvođenje oblika za ženski rod iz muškog, naziva se „mocijski parnjak“, i dobro funkcioniše kod imenica koje smo navikli da slušamo, recimo nastavnik/nastavnica. Malo je nategnuto kod zanimanja koja su modernija, i koja žene obavljaju kraće, istorijski gledano.

S druge strane, muškarci sudije ne prave pitanje što njihovo zanimanje označava imenica koja se deklinira kao imenica ženskog roda. Još drastičniji primer su muškarci koji rade poslove medicinskih sestara, jednom mi je jedan davao injekciju. Kad ste pacijent, lako je oslovljavati ih sa „gospodine“, ali, kako li ih dozivaju doktori po klinikama? Brate? Ako razmišljamo dalje, muškarac koji porađa žene treblo bi da se zove babac?

Ako hoćemo da cepidlačimo, zapitaćemo se i kako imenice koje se ponašaju kao imenice ženskog roda mogu da označavaju muške osobe, na primer vlastita imena Nemanja, Nikola, i slična.

Što se jezika tiče veoma je diskutabilno koliko ovo pitanje ima smisla: imenica ženskog roda može sasvim prirodno da označava osobu muškog pola, recimo, imenica kukavica,koja se deklinirakao imenica ženskog roda, a može označavati i mušku i žensku osobu. To nas dovodi do zaključka da zagovornici „ženskih naziva“ za zanimanja po svaku cenu, ozbiljno mešaju gramatičku kategoriju roda, i prirodni pol koji imenice označavaju.

Jedan od najvećih lingvista na ovim područjima, profesor Ladan, iako je kao vrsni stručnjak mogao tvoriti nove imenice i računati da će, zahvaljujući njegovom lingvističkom autoritetu, biti prihvaćene i zaživeti, ipak je preporučivao upotrebu reči prema sopstvenim afinitetima, dakle „onako kako nam se sviđaju, jer su nam lepe, a označavaju istu stvar“.

Dakle, u jeziku funkcioniše upotreba imenica oblika muškog roda za ženski i obrnuto. U slaganju rečeničnih delova, čak je ostavljeno ogovrniku da izabere da li će rečenčne delove slagati prema gramatičkom, ili prema prirodnom rodu. Tako su gramatički pravilne obe sledeće rečenice:

Pape su u srednjem veku prodavale oproštajnice.

i

Pape su u srednjem veku prodavali oproštajnice.

Stoga zaključujem da je ova tema zanimljivija s feminističkog gledišta.

Ako ste mislili da je ovo tendencija samo srpskog jezika, varate se. I u engleskom sve češće viđamo imenske oblike kao što su:  chairman/chairwoman, spokesman/spokeswoman, foreman/forewoman, dok se kod reči koje ne sadrže „man“ ispred imenice dodaje g-đa, kao, na primer, madam secretary of state.

U srpskom se dodatno komplikuje situacija kada je ovo poslednje zanimanje u pitanju, jer u nas postoji reč „sekretarica“, ali ona označava administrativnu radnicu, ili ličnog asistenta. Tako bi „državna sekretarica“ bila administrativna radnica u državnoj službi, a Hilari Klinton bismo morali da prevedemo kao „državna sekretarka“, jer žena definitivno nije Obamina sekretarica!

Doduše, u engleskom jeziku feminizam je daleko razvijeniji što se tiče lingvistike. Inetresantno je da se jedan britanski feministički pokret zalaže da se u jezik uvede naziv HERSTORY umesto HISTORY, kako bi istorija bila „njena priča“, a ne „njegova priča“. Simpatično koliko god da izgleda, jezički je, naravno, potpuno netačno.

Pitam se, šta bi feministiknje rekle na podelu prema rodovima u jeziku Đirbal, koji je jedan on urođeničkih jezikan Australije. Naime, Đirbal ima sledeća četiri roda:

1. živa bića, muškarci
2. žene, voda, vatra, opasne stvari
3. jestivo voće i povrće
4. ostalo

(Izvor: Blog osnove Corbett, Geville (1994) „Gender and gender systems“. En R. Asher (ur.) The Encyclopedia of Language and Linguistics, Oxford: Pergamon Press, str. 1347 – 1353.)

Vratimo se upotrebi tvorbenih sufiksa za ženski rod. Čini mi se da će vreme doneti prirodniju upotrebu „ženskih“ naziva zanimanja. Verujem da je i  „doktorka“ zvučalo nategnuto kada se počelo upotrebljavati. Inače, u srpskom jeziku, doktorka je žena koja obavlja doktorski posao, dok je doktorica supruga doktora. Ova značenjsla podela potiče iz vremena kada su žene mahom bile domaćice. Uostalom, i „novi“ nazivi zanimanja u spskom i dalje zvuče rogobatno. I dalje mi se dešava da sagovornicima, naročito starijim, i koji ne koriste internet, teško uspevam da objasnim šta je „PR menadžer“, a sigrna sam da će za nekoliko decenija ovo zanimanje zvučati prilično „obično“. Isto važi i za nove oblike imenica koje označavaju ženski pol. Zato ne bih a priori osuđivala upotrebu „muškog“ oblika za žene koje obavljaju određena zanimanja. I sama se u poslovnim mejlovima potpisujem kao „direktor“, a ne kao „direktorka“, smatrajući da je nebitno kog sam pola za obavljanje posla, već da korespodenta treba da obavestim o svojim nadležnostima u firmi.

Za kraj, dodala bih još jednu jezičku dilemu koja se tiče feminizma: Da li se udatoj ženi treba obraćati sa „gopođo“, a neudatoj sa „gospođice“? Mnoge feministkinje koje su se latile ove teme tvrde da bi sve žene bez razlike morale biti gospođe bez obzira na to jesu li udate ili nisu. Priznajem da mi je bliska ova tvrdnja. Naime, ako ćemo praviti razliku prema bračnom statusu, zadiremo nužno u nečiju privatnost. Ako koristimo „gospođica“ za mlađe žene, a „gospođa“ za starije, još smo na klizavijem terenu, jer može zvučati licemerno ako se starijoj ženi obratite sa „gospođice“, a mlađa se, pak, može uvrediti ako je nazovete „gospođom“, misleći da izgleda starije. Ja bih se, ipak, opredelila za „gospođo“ u svakom slučaju, rukovođena primerom iz italijanskog jezika, gde se oblika „signorina (=gospođica)“, koristi zaista samo u obraćanju devojčurcima. Ako Vas sagovornica ispravi i kaže „ja sam gospođica“, treba poštovati njenu želju da podeli sa Vama nešto iz svog privatnog segmenta života.

Ova tema, nažalost (ili na sreću?), otvara i korišćenje prezimena ženskih osoba. Da li će gospođa Petrović biti Petrovićeva ili Petrovićka, opet, po Pravopisu, zavisi od njenog bračnog stanja. U prvom slučaju Petrović je prezime njenog oca, u drugom muževljevo. I opet, Italijani ovo rešavaju na zgodan način: jednostavno dodaju član za ženski rod ispred prezimena. A kako ćemo mi?